Početna stranica > Novosti
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Projekat destrukcije 5. deo
20.01.2010. god.
Nova forma države
Religiozna strast prema bogatstvu, skromnost i stroga moralna pravila kao i robovi u licu «odbačenih» i «čovekolikih», su faktori koji su podsticali ekonomiju, i zauzvrat doveli do toga da se protestantski model privrednog razvoja države pokaže u svetu kao model koji omogućava vojnu nadmoć. Istorija je pred sve monarhije postavila izbor: ili će vas osvojiti privredno razvijeni susedi, ili razvijajte privredu i izdržavajte odgovarajuću vojsku, što je moguće samo uz odricanje od vere — koja je glavna prepreke na putu razvoja ekonomije. U suprotnom je obezbeđena okupacija od strane jačih suseda. Izaberite: ili okupacija ili propast vere koja je temelj monarhije. Obe varijante su podjednako smrtonosne.
Vera — to jedino opravdanje vlasti monarha — određuje njegovu vlast kao vlast od Boga. Ako društvo gubi veru, u očima narodne mase monarh se pretvara u diktatora, nasilnika i prevaranta, a monarhija — u tiraniju, najnestabilniju od svih mogućih društvenih konstrukcija, koja je usled prirodnih razlika osuđena na propast.
Svet se deli na dva tipa društva. Jedan od njih uništava svoju tradiciju i veru, dobijajući zauzvrat privrednu i vojnu moć. Drugi tip društva čuva svoju veru i tradiciju, zbog čega se lišava svetovne moći. Ovaj svet je podeljen između zapadnih zemalja. Obrazuju se dva sistema života. Velika reka čovečanstva se podelila na dve struje koje teku u zasebnim pravcima.
Evropski monarsi su bili prvi koji su za manje zlo smatrali gubitak vere. Vera je bila prinesena na žrtvu progresu. Zauzvrat je dobijena vojna moć. Svet se našao pod vlašću Evrope. Zemlje koje su sačuvale svoju veru, kulturu i tradiciju postale su zavisne. Zapad je na duže vreme postao «knez sveta». To potvrđuje drevnu priču: ako prodaš dušu, zadobićeš svet.
Nova stvarnost je postavila pitanje: ako Boga nema, na čemu je onda zasnovana vlast monarha? Ispalo je da su oni uzurpirali vlast. Svest o tome da živiš pod vlašću nasilnika vodi ka nastanku odgovarajućih tendencija. Nastaje novi pogled na svet koji otpočinje borbu za pravdu, shvaćenu logikom ateizma.
Ni jedna monarhija se nije mogla suprotstaviti toj tendenciji. Duž celog sveta prevaljao se talas revolucija protiv samodržavnosti. Pod uzvišenim parolama borbe za slobodu i prava, jednim kraljevima se odsecaju glave, drugi monarsi se lišavaju vlasti pretvarajući se u svojevrsnu istorijsku znamenitost.
Kad je istorija oštro postavila pitanje — ili moć, ili vera, — sve tradicionalne civilizacije su ili izmenile oblik državnosti ili sišle sa svetske scene. Našla su se samo dva uzuzetka: Izrael, koji u tom trenutku i nije imao svoju državu, i Rusija sa najvećom teritorijom na svetu.
* * *
U novom svetu nastaje novo pitanje: odakle treba uzeti vlast? Svima je jasno da je teorija anarhizma, koja negira vlast, u praksi nemoguća, isto kao što su nemoguće i utopije Kampanelija, Mora i njihovih sledbenika, zato što vode ka slabljenju društva u celini. Društvu je potrebna legitimna vlast, koja ga objedinjuje u jedinstveni organizam. Ali odakle uzeti vlast u novonastalim uslovima? Čime će novi vladari opravdati svoje pravo na vlast? To je ozbiljno pitanje. Ako je ranije vlast bila od Boga i bila opravdana Bogom, odnosno, monarh se smatrao predstavnikom Boga na zemlji, za ateističko društvo je takvo objašnjenje bilo neprihvatljivo. Diktatura, tj. vlast nasilnika nad žrtvom, takođe nije valjala. U ateističkom društvu diktatura postaje naročito neodrživa. Ako je ranije svaka novonastala diktatura težila da se preobrati u monarhiju u cilju opravdanja stečene vlasti, u ateističkom društvu se pokazalo da je sličan preobražaj nemoguć. Zato što Boga nema i sve je moguće.U najboljem slučaju agonija društva bi počela sa smrću diktatora, a u najgorem — u vreme njegove vladavine.
Nije preostalo ništa drugo, nego da se pozajme ideje od drevnih instituta demokratije. Prema tim dogmatima, izvor vlasti treba da bude neposredno - narod. On predstavlja osnovu vlasti i njeno opravdanje.
Oci-osnivači liberalne demokratije težili su ka izgradnji idealnog društva. Oni su, koliko god je to moguće, uzeli u obzir sve nedostatke prošlih demokratija. Realizovali su teoriju podele vlasti, kako bi se sprečilo grupisanje vlasti i izbegla njena uzurpacija. Zatim su ograničili rok vladavine izabrane vlasti, jer neograničena vladavina automatski vodi ka diktaturi. Da bi se predvidele i neutralizovale sve opasnosti, u teoriju liberalne demokratije je uložen iskren trud cele plejade najumnijih ljudi.
Ipak, tvorci nove državne konstrukcije nisu mogli da prevaziđu glavnu prepreku. Ugaoni kamen svake demokratije su izbori. Narod mora da izabere vlast. I to, svesno da izabere, a ne da nagađa ili da ispunjava tuđu volju. Izabrati — znači iz mnoštva ljudi odrediti najbolje. Demokratija bi od lepe teorije mogla postati realnost samo pod uslovom da narod vrši svestan izbor. I upravo na tom, naizgled razumljivom i prostom principu, su demokrate same sebi skočile za vrat. Da bi se jasno shvatilo, zbog čega se to desilo i zašto nije moglo biti drugačije, razmotrimo savremenu teoriju demokratije.
* * *
U teoriji demokratije tvrdi se da se vlast ne osvaja silom. I da nije data od Boga. Vlast bira sam narod. Narod, shvaćen kao izvor i opravdanje vlasti, bira najdostojnije kojima poverava vlast. Da demokratija ne bi prerasla u diktaturu, vlast se poverava na ograničeno vreme, po čijem isteku ona prelazi u ruke sledećeg izabranika. Ako izabranik ne može da odgovori svojim obavezama, narod će izabrati drugog. U tome je suština demokratije.
Na prvi pogled sve izgleda razumno. Ali ima jedno veliko «ALI». Reč je o tome da su za vršenje svesnog izbora neophodna znanja. Ne površna i delimična, već duboka znanja. Poziv: «birajte srcem» potvrđuje da organizatori izbora priznaju nedostatak znanja kod naroda. Bez znanja je izbor nemoguć. Vi nećete izabrati lek, ako nemate odgovarajuća znanja. Ne može se birati po lepoti pakovanja, zato što će to biti izbor pakovanja a ne leka. Takođe je nemoguće «srcem» odrediti koji je bolji naučni rad od dva predstavljena rada, ako ne posedujemo odgovarajuća znanja. Ako čoveka koji nema odgovarajuća znanja na neki način naterate da izabere, on će izabrati omot rada, a ne trud; pakovanje, a ne lek. Vojnici ne mogu birati svoje komandante upravo zbog nedostatka znanja. Ako bi se organizovali vojnički izbori, na vlast bi došli oni koji su krasnorečivi i koji umeju da manipulišu željama vojnika. Svenarodni izbori se svode na otvorenu glupost, zato što narod, kao dete, uvek daje prednost omotu a ne sadržaju. Narodni izbori u duhu: «glasaj srcem» uvek se svodi na formu, a ne na suštinu. Sa istim uspehom je moguće organizovati svenarodne izbore laureata za Nobelevu nagradu u kategoriji «nuklearna fizika». Najužasnije je to što će narod, ako se pravilno organizuje predizborna kampanja, zaista izaći da izabere najboljeg fizičara. Na takvim izborima može da pobedi svako, osim pravog naučnika.
Istorijsko iskustvo potvrđuje da je u velikim kolektivima demokratija u principu nemoguća. Nesaglasnost između demokratije u teoriji i demokratije u praksi je primećena davno. Tim povodom je napisano hiljade knjiga, koje nisu poznate slobodnoj javnosti (biračima). Ž.Ž. Ruso piše u «Društvenom dogovoru», da samo monarhija može biti jedini oblik vladavine u velikim državama. Demokratski principi su mogući u malim zajednicama poput drevnogrčkog polisa ili savremenog sela, gde ljudi svesno biraju zato što se međusobno poznaju u stvarnom životu, a ne preko spotova i plakata. Znaju da je Ivanov — pijanica i lenština, a Petrov — domaćin i trezvenjak. Ova znanja omogućavaju da se svesno izabere starešina sela. Narod ne može izabrati rukovodioca armije ili ekonomije, a tim pre, ne može izabrati ni vladara.
* * *
Krug je zatvoren: narod nema znanja; bez znanja nema izbora; bez izbora nema demokratije. U Francuskoj, Rusiji ili SAD nema nikakve demokratije. Mit o demokratskim izborima u ovim zemljama je — smišljena laž. Slobodni ste da izaberete kojom ćete rukom pucati, desnom ili levom, a kuda se puca, to ne vi ne određujete, to čak ne određuje ni predsednik. Sve određuje sistem. Kandidati svih partija se ni po čemu međusobno ne razlikuju. Sve razlike su, kao prvo, nebitne, a kao drugo, smešne. Jedni izjavljuju da će smanjiti poreze za 0,5 %, a drugi obećavaju da će uraditi to isto za 0,4 %. Ako vi ovo nazivate izborom, onda se može zavideti vašoj mašti.
Kada se dostigne kritična masa društva, demokratski principi se transformišu u principijelno drugačiji sistem koji nema ništa zajedničko sa teorijom demokratije. Vlast, dostupna za sve, privlači najrazličitije snage. I to, u prvom redu kapital, zato što vlast predstalja najkraći put do profita. Da bi se došlo do vlasti, treba primamiti što je moguće više birača. Pošto predizborna kampanja zahteva velika sredstva, borba za vlast je moguća isključivo između predstavnika kapitala. Koga god birači da izaberu, vlast će se popuniti predstavnicima kapitala. Demokratija se pretvara u paravan iza koga se krije oligarhija tj. u varijantu plutokratije, umotanu u parole «slobode i jednakosti».
Pokušaj da se, kroz sistem izbora birača, prekine začarani krug (to jest da narod najpre izabere najdostojnije, a da oni, sa svoje strane izaberu vlast) takođe ni do čega nije doveo. Sve se u praksi svelo na formiranje grupica i na njihovu borbu oko državnih jasala, portfelja i drugih povlastica.
Religiozna strast prema bogatstvu, skromnost i stroga moralna pravila kao i robovi u licu «odbačenih» i «čovekolikih», su faktori koji su podsticali ekonomiju, i zauzvrat doveli do toga da se protestantski model privrednog razvoja države pokaže u svetu kao model koji omogućava vojnu nadmoć. Istorija je pred sve monarhije postavila izbor: ili će vas osvojiti privredno razvijeni susedi, ili razvijajte privredu i izdržavajte odgovarajuću vojsku, što je moguće samo uz odricanje od vere — koja je glavna prepreke na putu razvoja ekonomije. U suprotnom je obezbeđena okupacija od strane jačih suseda. Izaberite: ili okupacija ili propast vere koja je temelj monarhije. Obe varijante su podjednako smrtonosne.
Vera — to jedino opravdanje vlasti monarha — određuje njegovu vlast kao vlast od Boga. Ako društvo gubi veru, u očima narodne mase monarh se pretvara u diktatora, nasilnika i prevaranta, a monarhija — u tiraniju, najnestabilniju od svih mogućih društvenih konstrukcija, koja je usled prirodnih razlika osuđena na propast.
Svet se deli na dva tipa društva. Jedan od njih uništava svoju tradiciju i veru, dobijajući zauzvrat privrednu i vojnu moć. Drugi tip društva čuva svoju veru i tradiciju, zbog čega se lišava svetovne moći. Ovaj svet je podeljen između zapadnih zemalja. Obrazuju se dva sistema života. Velika reka čovečanstva se podelila na dve struje koje teku u zasebnim pravcima.
Evropski monarsi su bili prvi koji su za manje zlo smatrali gubitak vere. Vera je bila prinesena na žrtvu progresu. Zauzvrat je dobijena vojna moć. Svet se našao pod vlašću Evrope. Zemlje koje su sačuvale svoju veru, kulturu i tradiciju postale su zavisne. Zapad je na duže vreme postao «knez sveta». To potvrđuje drevnu priču: ako prodaš dušu, zadobićeš svet.
Nova stvarnost je postavila pitanje: ako Boga nema, na čemu je onda zasnovana vlast monarha? Ispalo je da su oni uzurpirali vlast. Svest o tome da živiš pod vlašću nasilnika vodi ka nastanku odgovarajućih tendencija. Nastaje novi pogled na svet koji otpočinje borbu za pravdu, shvaćenu logikom ateizma.
Ni jedna monarhija se nije mogla suprotstaviti toj tendenciji. Duž celog sveta prevaljao se talas revolucija protiv samodržavnosti. Pod uzvišenim parolama borbe za slobodu i prava, jednim kraljevima se odsecaju glave, drugi monarsi se lišavaju vlasti pretvarajući se u svojevrsnu istorijsku znamenitost.
Kad je istorija oštro postavila pitanje — ili moć, ili vera, — sve tradicionalne civilizacije su ili izmenile oblik državnosti ili sišle sa svetske scene. Našla su se samo dva uzuzetka: Izrael, koji u tom trenutku i nije imao svoju državu, i Rusija sa najvećom teritorijom na svetu.
* * *
U novom svetu nastaje novo pitanje: odakle treba uzeti vlast? Svima je jasno da je teorija anarhizma, koja negira vlast, u praksi nemoguća, isto kao što su nemoguće i utopije Kampanelija, Mora i njihovih sledbenika, zato što vode ka slabljenju društva u celini. Društvu je potrebna legitimna vlast, koja ga objedinjuje u jedinstveni organizam. Ali odakle uzeti vlast u novonastalim uslovima? Čime će novi vladari opravdati svoje pravo na vlast? To je ozbiljno pitanje. Ako je ranije vlast bila od Boga i bila opravdana Bogom, odnosno, monarh se smatrao predstavnikom Boga na zemlji, za ateističko društvo je takvo objašnjenje bilo neprihvatljivo. Diktatura, tj. vlast nasilnika nad žrtvom, takođe nije valjala. U ateističkom društvu diktatura postaje naročito neodrživa. Ako je ranije svaka novonastala diktatura težila da se preobrati u monarhiju u cilju opravdanja stečene vlasti, u ateističkom društvu se pokazalo da je sličan preobražaj nemoguć. Zato što Boga nema i sve je moguće.U najboljem slučaju agonija društva bi počela sa smrću diktatora, a u najgorem — u vreme njegove vladavine.
Nije preostalo ništa drugo, nego da se pozajme ideje od drevnih instituta demokratije. Prema tim dogmatima, izvor vlasti treba da bude neposredno - narod. On predstavlja osnovu vlasti i njeno opravdanje.
Oci-osnivači liberalne demokratije težili su ka izgradnji idealnog društva. Oni su, koliko god je to moguće, uzeli u obzir sve nedostatke prošlih demokratija. Realizovali su teoriju podele vlasti, kako bi se sprečilo grupisanje vlasti i izbegla njena uzurpacija. Zatim su ograničili rok vladavine izabrane vlasti, jer neograničena vladavina automatski vodi ka diktaturi. Da bi se predvidele i neutralizovale sve opasnosti, u teoriju liberalne demokratije je uložen iskren trud cele plejade najumnijih ljudi.
Ipak, tvorci nove državne konstrukcije nisu mogli da prevaziđu glavnu prepreku. Ugaoni kamen svake demokratije su izbori. Narod mora da izabere vlast. I to, svesno da izabere, a ne da nagađa ili da ispunjava tuđu volju. Izabrati — znači iz mnoštva ljudi odrediti najbolje. Demokratija bi od lepe teorije mogla postati realnost samo pod uslovom da narod vrši svestan izbor. I upravo na tom, naizgled razumljivom i prostom principu, su demokrate same sebi skočile za vrat. Da bi se jasno shvatilo, zbog čega se to desilo i zašto nije moglo biti drugačije, razmotrimo savremenu teoriju demokratije.
* * *
U teoriji demokratije tvrdi se da se vlast ne osvaja silom. I da nije data od Boga. Vlast bira sam narod. Narod, shvaćen kao izvor i opravdanje vlasti, bira najdostojnije kojima poverava vlast. Da demokratija ne bi prerasla u diktaturu, vlast se poverava na ograničeno vreme, po čijem isteku ona prelazi u ruke sledećeg izabranika. Ako izabranik ne može da odgovori svojim obavezama, narod će izabrati drugog. U tome je suština demokratije.
Na prvi pogled sve izgleda razumno. Ali ima jedno veliko «ALI». Reč je o tome da su za vršenje svesnog izbora neophodna znanja. Ne površna i delimična, već duboka znanja. Poziv: «birajte srcem» potvrđuje da organizatori izbora priznaju nedostatak znanja kod naroda. Bez znanja je izbor nemoguć. Vi nećete izabrati lek, ako nemate odgovarajuća znanja. Ne može se birati po lepoti pakovanja, zato što će to biti izbor pakovanja a ne leka. Takođe je nemoguće «srcem» odrediti koji je bolji naučni rad od dva predstavljena rada, ako ne posedujemo odgovarajuća znanja. Ako čoveka koji nema odgovarajuća znanja na neki način naterate da izabere, on će izabrati omot rada, a ne trud; pakovanje, a ne lek. Vojnici ne mogu birati svoje komandante upravo zbog nedostatka znanja. Ako bi se organizovali vojnički izbori, na vlast bi došli oni koji su krasnorečivi i koji umeju da manipulišu željama vojnika. Svenarodni izbori se svode na otvorenu glupost, zato što narod, kao dete, uvek daje prednost omotu a ne sadržaju. Narodni izbori u duhu: «glasaj srcem» uvek se svodi na formu, a ne na suštinu. Sa istim uspehom je moguće organizovati svenarodne izbore laureata za Nobelevu nagradu u kategoriji «nuklearna fizika». Najužasnije je to što će narod, ako se pravilno organizuje predizborna kampanja, zaista izaći da izabere najboljeg fizičara. Na takvim izborima može da pobedi svako, osim pravog naučnika.
Istorijsko iskustvo potvrđuje da je u velikim kolektivima demokratija u principu nemoguća. Nesaglasnost između demokratije u teoriji i demokratije u praksi je primećena davno. Tim povodom je napisano hiljade knjiga, koje nisu poznate slobodnoj javnosti (biračima). Ž.Ž. Ruso piše u «Društvenom dogovoru», da samo monarhija može biti jedini oblik vladavine u velikim državama. Demokratski principi su mogući u malim zajednicama poput drevnogrčkog polisa ili savremenog sela, gde ljudi svesno biraju zato što se međusobno poznaju u stvarnom životu, a ne preko spotova i plakata. Znaju da je Ivanov — pijanica i lenština, a Petrov — domaćin i trezvenjak. Ova znanja omogućavaju da se svesno izabere starešina sela. Narod ne može izabrati rukovodioca armije ili ekonomije, a tim pre, ne može izabrati ni vladara.
* * *
Krug je zatvoren: narod nema znanja; bez znanja nema izbora; bez izbora nema demokratije. U Francuskoj, Rusiji ili SAD nema nikakve demokratije. Mit o demokratskim izborima u ovim zemljama je — smišljena laž. Slobodni ste da izaberete kojom ćete rukom pucati, desnom ili levom, a kuda se puca, to ne vi ne određujete, to čak ne određuje ni predsednik. Sve određuje sistem. Kandidati svih partija se ni po čemu međusobno ne razlikuju. Sve razlike su, kao prvo, nebitne, a kao drugo, smešne. Jedni izjavljuju da će smanjiti poreze za 0,5 %, a drugi obećavaju da će uraditi to isto za 0,4 %. Ako vi ovo nazivate izborom, onda se može zavideti vašoj mašti.
Kada se dostigne kritična masa društva, demokratski principi se transformišu u principijelno drugačiji sistem koji nema ništa zajedničko sa teorijom demokratije. Vlast, dostupna za sve, privlači najrazličitije snage. I to, u prvom redu kapital, zato što vlast predstalja najkraći put do profita. Da bi se došlo do vlasti, treba primamiti što je moguće više birača. Pošto predizborna kampanja zahteva velika sredstva, borba za vlast je moguća isključivo između predstavnika kapitala. Koga god birači da izaberu, vlast će se popuniti predstavnicima kapitala. Demokratija se pretvara u paravan iza koga se krije oligarhija tj. u varijantu plutokratije, umotanu u parole «slobode i jednakosti».
Pokušaj da se, kroz sistem izbora birača, prekine začarani krug (to jest da narod najpre izabere najdostojnije, a da oni, sa svoje strane izaberu vlast) takođe ni do čega nije doveo. Sve se u praksi svelo na formiranje grupica i na njihovu borbu oko državnih jasala, portfelja i drugih povlastica.
- Izvor
- Koщeй Bessmertnый
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
