Projekat destrukcije 6. deo

Suština savremenog sistema
Šta u stvari predstavlja sistem koji se krije iza maske liberalne retorike? Na kakvim je realnim, a ne deklarativnim, principima on zasnovan? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, treba se najpre osloboditi nagomilanih shvatanja, kojima je oblepljena demokratija, kao što je pozorišna oglasna tabla oblepljena plakatima. Strgnite sa nje blistave plakate, i naći ćete se pred neuglednom istinom. Uvidećete da «birači» tu igraju istu ulogu kao i kineske lutke (bolvančiki) koje treba gurnuti prstom da bi složno klimale glavom u potrebnom pravcu, ispunjavajući tuđu volju. Danas se izbori za vlast faktički svode na izbor reklama . «Jer će doći vrijeme kada zdrave nauke neće podnositi, nego će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima» (2 Tim. 4:3).
Tradicionalna vlast upravlja narodom preko prinude i ubeđenja. Vlast, koja sebe naziva demokratskom — preko manipulacije svešću i zavođenjem. Da bi shvatili šta je to manipulacija, recimo o njoj par reči. Politička manipulacija — to je kada se pod plaštom demokratije (vlasti naroda) narod pljačka. Psihičko delovanje na žrtvu se vrši neprimetno. Ciljevi manipulatora su skriveni zato što rezultat, koji će se dobiti na kraju, nije koristan za žrtvu, a pretpostavljena šteta se uvek skriva. Manipulacija ne sme biti primećena od strane objekta manipulacije. Kada se pokušaj manipulacije otkrije, i kada raskrinkavanje postane moguće, tada se akcija obično suspenduje. U suprotnom bi otkriveni pokušaj manipulacije naneo manipulatoru značajnu štetu. Raskrinkavanje same činjenice manipulacije ne treba da dovede do razjašnjenja krajnjih namera. Zbog toga se pažnja poštovane publike preusmerava na neki zvučan događaj. Najprostiji primer uspešne manipulacije je reklama. Privlačeći vas na sve načine, ona vas podstiče da se rastanete od novca.
Tehnologije manipulacije su efikasne onda kada su narodne mase dovedene u amorfno stanje i stanje nemorala. Demokratske vlade su prinuđene da kod ljudi formiraju potrošačku i egoističku svest kako bi se održao sistem manipulacije. U takvim društvima vlast ne dobija onaj kome je Bog dao razum da shvati situaciju i srce sposobno da voli ceo narod, već onaj ko je organizovao najspektakularniji, najinteresantniji i najprivlačniji šou. U demokratiji niko od konkurenata za vlast ne teži da preobrati biračko telo «u svoju veru», zato što je oni ni nemaju. Zato što su i oni takođe instrumenti u igri čije se razmere prostiru van granica njihovog poimanja. Svi ti kandidati, koji kao deca ponavljaju «čarobne reči» o slobodi mišljenja, ne shvataju da to nisu ništa drugo već poze i fraze. Misao, oslobođena od principa i jasnih orijentira, u stvarnosti uvek predstavlja instrument u tuđim rukama koji radi protiv društva. Ciljevi svih ljudi koje danas nazivamo političarima, nalaze se na istom nivou kao i ciljevi najprimitivnijih malograđana. Oni teže ka vlasti isključivo zato što u njoj vide sredstvo za dostizanje svojih ciljeva. Lepe reči, na kojima su oni tako darežljivi u vreme predizbornih kampanja, — predstavljaju samo paravan. U praksi se demokratija svodi na borbu finansijskih grupica za vlast. Sve ostalo je — retorika, kojoj je cilj zaglupljivanje naroda. Pobeđuje onaj, čija obećanja deluju verovatnije i prirodnije. Da bi se pobedilo u takvoj vrsti takmičenja, treba, kao prvo - raspolagati finansijskim i administrativnim resursima, a kao drugo – treba nuditi ono što proizilazi iz želja naroda, a ne ono što proizilazi iz realnih mogućnosti. Ako narod želi sve i odjednom, to znači da će pobediti onaj ko ga može ubediti da će mu dati sve i odjednom. Naravno, ni o kakvom ispunjavanju predizbornih obećanja, apriori, ne može biti ni reči. Narod ovde nastupa u svojstvu besplatnih statista koji su pozvani da otimanju vlasti daju privid legalnosti.
Savremeni kandidati zadivljujuće liče na zavodnika koji devojci obećava brak a iskreno i ne pomišlja na venčanje. A kao što je poznato, drugi put će je već lakše zavesti jer ona nema šta da izgubi. Demokratski izbori su se sveli na obećanja brzog materijalnog prosperiteta i zadovoljenja različitih želja raznih grupa stanovništva na čije glasove zavodnici računaju. Oni balansiraju sa najrazličitijim obećanjima, preračunavajući šta će doneti više glasova.
Prilagođavajući se masi i utonuvši u okoreli populizam, konkurenti za vlast, u ime naroda pljačkaju taj isti narod. U praksi je, umesto demokratije, dobijen krajnje krhki sistem koji živi isključivo na račun ogromne vojne nadmoći. Danas, kada vojni paritet počinje da se zasniva na naprednim i jeftinim tehnologijama, da bi izdržao pritisak tradicionalnih civilizacija, zapad zahteva obnovu oštećene armature društva tj. obnovu religije i tradicije. Zbog toga je atomiziranu masu egoista potrebno ponovo preobratiti u članove društva, odnosno u jedinstven narod. Neophodno je zaustaviti pad morala, obnoviti pojam poštenja, prevazići sebičnost i ravnodušnost. Takav rezultat se može postići samo povratkom religije u svojstvu glavnog orijentira. Kako to učiniti u «humanom» društvu, gde se tvrdi da je pederastija — nevini nestašluk i neotuđivo pravo prosvećenog čoveka? U Otkrovenju je rečeno «ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih.» (Lev. 20:13). Nikavog kompromisa ne može biti između humanizma i Otkrovenja. Virusi su izašli na slobodu, i neće dobrovoljno poći u kavez.
* * *
Ž. Ž. Ruso u «Društvenom dogovoru» piše da je demokratija moguća u društvu koje je sačinjeno od bogova. Obratite pažnju, čak ne ni od svetaca, već upravo od bogova. Ali čovečanstvo je daleko od stanja svetosti. Osim svetosti, potrebna mu je još i sposobnost da izabere vlast. Ne da nagađa ili da ispunjava tuđu volju, već da bira.
Demokratija se u praksi pretvorila u farsu i utopiju. Iluzija se rasplinula u dodiru sa realnošću, kao Sneško Belić u proleće. Suočivši se sa nemogućnošću izgradnje slobodnog društva, o kome su sanjali njeni osnivači, demokrate su počele da grade društvo iluzija. Radi toga su žrtvovali religiju, tradiciju i kulturu. To je omogućilo da se očuva privid demokratije i kontrola nad masom. Vlade svih demokratija su osuđene da idu populističkim putem, prilagođavajući se malograđanskom nivou shvatanja. Da bi takav nivo vladavine neko smatrao opravdanim, treba da je i sam malograđanin, čiji osećaj sreće nije prouzrokovan brigom o svom narodu već mogućnošću da na račun naroda rešava svoje ništavne probleme.