Пројекат деструкције 6. део

Суштина савременог система
Шта у ствари представља систем који се крије иза маске либералне реторике? На каквим је реалним, а не декларативним, принципима он заснован? Да би се одговорило на ово питање, треба се најпре ослободити нагомиланих схватања, којима је облепљена демократија, као што је позоришна огласна табла облепљена плакатима. Стргните са ње блиставе плакате, и наћи ћете се пред неугледном истином. Увидећете да «бирачи» ту играју исту улогу као и кинеске лутке (болванчики) које треба гурнути прстом да би сложно климале главом у потребном правцу, испуњавајући туђу вољу. Данас се избори за власт фактички своде на избор реклама . «Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима» (2 Тим. 4:3).
Традиционална власт управља народом преко принуде и убеђења. Власт, која себе назива демократском — преко манипулације свешћу и завођењем. Да би схватили шта је то манипулација, рецимо о њој пар речи. Политичка манипулација — то је када се под плаштом демократије (власти народа) народ пљачка. Психичко деловање на жртву се врши неприметно. Циљеви манипулатора су скривени зато што резултат, који ће се добити на крају, није користан за жртву, а претпостављена штета се увек скрива. Манипулација не сме бити примећена од стране објекта манипулације. Када се покушај манипулације открије, и када раскринкавање постане могуће, тада се акција обично суспендује. У супротном би откривени покушај манипулације нанео манипулатору значајну штету. Раскринкавање саме чињенице манипулације не треба да доведе до разјашњења крајњих намера. Због тога се пажња поштоване публике преусмерава на неки звучан догађај. Најпростији пример успешне манипулације је реклама. Привлачећи вас на све начине, она вас подстиче да се растанете од новца.
Технологије манипулације су ефикасне онда када су народне масе доведене у аморфно стање и стање неморала. Демократске владе су принуђене да код људи формирају потрошачку и егоистичку свест како би се одржао систем манипулације. У таквим друштвима власт не добија онај коме је Бог дао разум да схвати ситуацију и срце способно да воли цео народ, већ онај ко је организовао најспектакуларнији, најинтересантнији и најпривлачнији шоу. У демократији нико од конкурената за власт не тежи да преобрати бирачко тело «у своју веру», зато што је они ни немају. Зато што су и они такође инструменти у игри чије се размере простиру ван граница њиховог поимања. Сви ти кандидати, који као деца понављају «чаробне речи» о слободи мишљења, не схватају да то нису ништа друго већ позе и фразе. Мисао, ослобођена од принципа и јасних оријентира, у стварности увек представља инструмент у туђим рукама који ради против друштва. Циљеви свих људи које данас називамо политичарима, налазе се на истом нивоу као и циљеви најпримитивнијих малограђана. Они теже ка власти искључиво зато што у њој виде средство за достизање својих циљева. Лепе речи, на којима су они тако дарежљиви у време предизборних кампања, — представљају само параван. У пракси се демократија своди на борбу финансијских групица за власт. Све остало је — реторика, којој је циљ заглупљивање народа. Побеђује онај, чија обећања делују вероватније и природније. Да би се победило у таквој врсти такмичења, треба, као прво - располагати финансијским и административним ресурсима, а као друго – треба нудити оно што произилази из жеља народа, а не оно што произилази из реалних могућности. Ако народ жели све и одједном, то значи да ће победити онај ко га може убедити да ће му дати све и одједном. Наравно, ни о каквом испуњавању предизборних обећања, априори, не може бити ни речи. Народ овде наступа у својству бесплатних статиста који су позвани да отимању власти дају привид легалности.
Савремени кандидати задивљујуће личе на заводника који девојци обећава брак а искрено и не помишља на венчање. А као што је познато, други пут ће је већ лакше завести јер она нема шта да изгуби. Демократски избори су се свели на обећања брзог материјалног просперитета и задовољења различитих жеља разних група становништва на чије гласове заводници рачунају. Они балансирају са најразличитијим обећањима, прерачунавајући шта ће донети више гласова.
Прилагођавајући се маси и утонувши у окорели популизам, конкуренти за власт, у име народа пљачкају тај исти народ. У пракси је, уместо демократије, добијен крајње крхки систем који живи искључиво на рачун огромне војне надмоћи. Данас, када војни паритет почиње да се заснива на напредним и јефтиним технологијама, да би издржао притисак традиционалних цивилизација, запад захтева обнову оштећене арматуре друштва тј. обнову религије и традиције. Због тога је атомизирану масу егоиста потребно поново преобратити у чланове друштва, односно у јединствен народ. Неопходно је зауставити пад морала, обновити појам поштења, превазићи себичност и равнодушност. Такав резултат се може постићи само повратком религије у својству главног оријентира. Како то учинити у «хуманом» друштву, где се тврди да је педерастија — невини несташлук и неотуђиво право просвећеног човека? У Откровењу је речено «ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих.» (Лев. 20:13). Никавог компромиса не може бити између хуманизма и Откровења. Вируси су изашли на слободу, и неће добровољно поћи у кавез.
* * *
Ж. Ж. Русо у «Друштвеном договору» пише да је демократија могућа у друштву које је сачињено од богова. Обратите пажњу, чак не ни од светаца, већ управо од богова. Али човечанство је далеко од стања светости. Осим светости, потребна му је још и способност да изабере власт. Не да нагађа или да испуњава туђу вољу, већ да бира.
Демократија се у пракси претворила у фарсу и утопију. Илузија се расплинула у додиру са реалношћу, као Снешко Белић у пролеће. Суочивши се са немогућношћу изградње слободног друштва, о коме су сањали њени оснивачи, демократе су почеле да граде друштво илузија. Ради тога су жртвовали религију, традицију и културу. То је омогућило да се очува привид демократије и контрола над масом. Владе свих демократија су осуђене да иду популистичким путем, прилагођавајући се малограђанском нивоу схватања. Да би такав ниво владавине неко сматрао оправданим, треба да је и сам малограђанин, чији осећај среће није проузрокован бригом о свом народу већ могућношћу да на рачун народа решава своје ништавне проблеме.