Пројекат деструкције 7. део

Атак новог типа


У другој половини XX века Ален Далс, директор ЦИА, се изрекао: «Запад располаже оружјем које омогућава освајање страних земаља, без физичког прелажења њихових граница». Ту тему, званични представници запада више нису помињали.
Америка је пре свих постала свесна о наступању информатичке епохе. Њени научници су први схватили значај новина, радија, естраде и телевизије, а њени политичари постали свесни перспектива које се пред њима отварају. На огромном узорку у пракси, разрађене су технологије које откривају невиђене могућности управљања свешћу. Много закључака је добијено анализирањем бескрајних избора, а део је позајмљен од фашиста. После завршетка II светског рата, САД су проучиле огромну количину материјала добијеног од нациста, и развиле «контролисану слободу» — један од најпарадоксалнијих западних изума.
Нацисти су у својим експериментима над заробљеницима користили два начина за измену свести: психолошки и неурохируршки. Американци су дошли до закључка да је први начин ефикаснији. Не треба замењивати мозак, довољно је заменити ставове. Треба људима дати нову вредносну скалу, и нови оријентири ће их подстаћи да се креативно односе према деловању које је по њих некорисно (то је оно о чему је сањао Хитлер — направити креативног роба).
Експерименти су потврдили: огромне масе људи се могу дуже време држати у стању хипнозе, задржавајући при томе њихову креативност и радну способност. Хипнотисани људи никада себи неће поставити висока питања. Они полазе од реалности коју граде медији, и ако се у тој виртуалној реалности говори да се смисао живота састоји у праћењу модних трендова, човек ће поступити строго у складу са таквим инструкцијама. Пракса доказује исправност те тврдње. Ми видимо, на пример, да малограђани мењају претходни модел мобилног телефона за нови не зато што је претходни био лош, већ зато што је добијена инструкција: «мењати!». С једне стране, масе изгледају као да су слободне, али с друге стране, оне се служе својом слободом само у правцу који им одређују медији. При том су апсолутно уверене, да њихова дејства представљају резултат слободног избора, а не извршавање туђе воље.
Од агресије су се људи увек штитили истим оружјем. Пушкама су се могле супротставити само пушке. Какве су то пушке, челичне или информационе, није важно. Ко није могао, на изазов САД-а, да одговори истим оружјем, то јест на пушке пушкама, нашао се у положају роба на њиховој плантажи. Данас непријатељ користи најновија знања у области освајања држава и народа — информационе пушке. Унапред је обезбеђена плантажа за оне земље које информационо бомбардовање и даље сматрају просветитељском мисијом која претходи пријему «у заједнички европски дом».
Информационо оружје запад је дуже времена користио једнострано. Он је некажњено бомбардовао цео свет, па тиме и совјетску Русију. Методе одбране су биле толико неефикасне, да су се окретале на корист агресора. На пример, покушаји гушења «гласила» нису давали никакве резултате у СССР, осим што се повећавало интересовање за њих. Нажалост, старији чланови ЦК КПСС су размишљали у старим категоријама и зато нису схватали ситуацију. Као резултат свега, целом народу је усађен туђ поглед на свет. Народ Русије је, подсвесно, тежио да остане свој на своме, али се, свесно, у свом понашању ослањао на наметнуте оријентире. Власт је такође тежила да се прилагоди према тим оријентирима. Уместо Бога и традиције, ми смо се угледали на протестантску логику. Расло је дивљење према западу, његовој економији и култури.
Пошто је немогуће истовремено се кретати супротним смеровима — на запад и на исток, држава је стала, претворивши се у мету подсмеха. Русија је постала слична медведу, који је своје крзно заменио перјем. Такав медвед служи за подсмех. Он схвата да је стварно смешан, и покушава да се извуче из тог положаја, али је то у принципу немогуће све док је одевен у перје. Настаје чудна ситуација: немогуће је сачувати пристојан изглед у туђој хаљини, а остати без одеће је — још горе. Тада медведу сугеришу да је трапав а то је — срамота. Трапави меда се укочио признајући свој недостатак. Њега туку суптилним подсмесима, филмовима и анегдотама. СССР се назива речима «совок» (реч саркастичног значења од речи совјет), ветеран, «вовик», ВОВ (ветеран II светског рата – Ветеран Великой Отечественной Войны) итд.
* * *
Друштвом се увек манипулисало. Проналаском штампе, манипулација је добила техничку подршку и почела да узима претеће размере. Црква није могла да јој се супротстави зато што је црква користила конзервативне методе, док су нападачи користили - напредне. Филозофи те епохе су говорили, да се ђаво скрива у штампарском мастилу. Данас се ђаво крије у демократији. Област његовог бивствовања се проширила, али се није променило оно главно: ђаво, као и раније, искушава човека митом рационалности. Он од давнина, у суштини, искушава преко рационализма и логике. Сада нас искушава могућношћу рационалног избора у политици. Прародитељица човечанства је постала његова прва жртва, окусивши са дрвета познања добра и зла.
Бог је рекао: «Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.» (Пост. 2, 17). «па рече змија жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: ми једемо рода са свакога дрвета у врту; Само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: нећете ви умријети; Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро што ли зло. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси» (Пост. 3, 1-6). Као резултат тога, људи нису постали «као Бог», већ су се нашли изгнани из раја.
Жртве другог чина ове трагедије биће милијарде оних који су заведени демократским слободама. Нико од њих неће добити слободу, већ ће се сви наћи на путу у пакао. Уместо апсолутне слободе, масе су добиле контролисану слободу, која представља један од највећих парадокса потрошачке цивилизације. Људима се чини да су слободни, а у суштини су потпуно контролисани. Данас маса нема ништа своје, чак ни мишљење. Човек је постао додатак своме стомаку и гениталијама.
Постизање таквог резултата је могуће само при апсолутној контроли медија, који увек зависе од власти. Пошто демократска власт зависи од Тржишта, добија се на крају, да медији такође зависе од Тржишта. Онај ко је зависан, тај не може бити непристрасан. Уосталом, феномен непристрасне информације у принципу не постоји. Претензија информације да има непристрасан статус означава њену претензију на апсолутну Истину. Шта може бити апсолутно у световној држави, ако свако има своју истину која зависи од угла под којим се посматра догађај? У световном друштву, по речима Ф. Ничеа, не постоје чињенице, већ само тумачења.
Информација коју преносе медији носи у себи печат селективности и неприродности. Штампом, телевизијским и радио компанијама управљају две жеље — достизање високог рејтинга, како би се придобили оглашивачи и лојалност према власти, да им не би била одузета лиценца. Ово журналистику изједначава са обичном трговином на пијаци. Она нема принципа, већ ради оно што је корисно. «Слободни» медији, тежећи ка профиту, селективним опажањем чињеница сваку информацију тумаче у оном светлу које је корисно за наручиоца. Измишљене приче се издају за праве информације, а праве информације се искривљују непотпуним и једностраним преношењем или прећуткивањем једних чињеница а истицањем других. Упоредо са лажним извештајима, објављује се и истинита информација која је изгубила значај. Након одговарајуће обраде, и измишљотине се претварају у истину. Комбинујући визуелна и вербална средства са нетачно цитираним речима, или деловима садржаја који, извучени ван контекста добијају други - каткад супротан смисао, аудиторијум се усмерава у унапред планираном правцу. Ради очувања мита о објективности, шкакљиве теме се некада износе као низ међусобно неповезаних одломака, што су за огромну већину предстаља само низ празних речи. Сваку сувишну информацију која прети да наруши изграђен мит, цензура «слободних» медија грубо одсеца. Као што примећује амерички професор Г. Шилер: «Када се намерно заобилази целовита природа друштвеног проблема, а поједине информације о њему се нуде у својству «веродостојне информације», резултати таквог приступа су увек исти: неразумевање, необавештеност, апатија и равнодушност». Као резултат прикривања целовите природе проблема, ми можемо код становништва констатовати неприхватање високих тема и дубоку равнодушност према било каквом процесу мишљења. Медији код људи врше лоботомију, постављајући црту изнад које се маса физички не може подигнути.
Данас се појавио термин «друштвени могли». Науци је познато, да ако би дете васпитавале дивље звери, и ако би то трајало више од четири године, то дете би заувек остало животиња у телу човека. Аналогни процеси се данас догађају са народом. Ако на пример, човека од његове 25. до 30. године васпитавају «слободни медији», он се претвара у друштвену животињу, којој су непознате високе теме и друге вредности као што су појам дуга, части и савести, које чине суштину човека. Њему не изгледа чудно што он не познаје смисао живота. Шта више, изгледа му чудно када се постави питање: а у чему је смисао живота? Заобилажење великих питања је за новог човека постала норма понашања.
Из тог психичког кавеза могу изаћи само појединци који поседују веома снажну вољу. Основну масу чине слаби људи који ће због тога проживети остатак живота онако како су их испрограмирали. При томе је апсолутно небитан друштвени статус човека. Примитиван малограђанин може бити како сељак тако и министар. Њихове жеље ће подједнако лежати у материјалној равни. И они никогда неће изаћи «ван заставице».