Projekat destrukcije 7. deo

Atak novog tipa


U drugoj polovini XX veka Alen Dals, direktor CIA, se izrekao: «Zapad raspolaže oružjem koje omogućava osvajanje stranih zemalja, bez fizičkog prelaženja njihovih granica». Tu temu, zvanični predstavnici zapada više nisu pominjali.
Amerika je pre svih postala svesna o nastupanju informatičke epohe. Njeni naučnici su prvi shvatili značaj novina, radija, estrade i televizije, a njeni političari postali svesni perspektiva koje se pred njima otvaraju. Na ogromnom uzorku u praksi, razrađene su tehnologije koje otkrivaju neviđene mogućnosti upravljanja svešću. Mnogo zaključaka je dobijeno analiziranjem beskrajnih izbora, a deo je pozajmljen od fašista. Posle završetka II svetskog rata, SAD su proučile ogromnu količinu materijala dobijenog od nacista, i razvile «kontrolisanu slobodu» — jedan od najparadoksalnijih zapadnih izuma.
Nacisti su u svojim eksperimentima nad zarobljenicima koristili dva načina za izmenu svesti: psihološki i neurohirurški. Amerikanci su došli do zaključka da je prvi način efikasniji. Ne treba zamenjivati mozak, dovoljno je zameniti stavove. Treba ljudima dati novu vrednosnu skalu, i novi orijentiri će ih podstaći da se kreativno odnose prema delovanju koje je po njih nekorisno (to je ono o čemu je sanjao Hitler — napraviti kreativnog roba).
Eksperimenti su potvrdili: ogromne mase ljudi se mogu duže vreme držati u stanju hipnoze, zadržavajući pri tome njihovu kreativnost i radnu sposobnost. Hipnotisani ljudi nikada sebi neće postaviti visoka pitanja. Oni polaze od realnosti koju grade mediji, i ako se u toj virtualnoj realnosti govori da se smisao života sastoji u praćenju modnih trendova, čovek će postupiti strogo u skladu sa takvim instrukcijama. Praksa dokazuje ispravnost te tvrdnje. Mi vidimo, na primer, da malograđani menjaju prethodni model mobilnog telefona za novi ne zato što je prethodni bio loš, već zato što je dobijena instrukcija: «menjati!». S jedne strane, mase izgledaju kao da su slobodne, ali s druge strane, one se služe svojom slobodom samo u pravcu koji im određuju mediji. Pri tom su apsolutno uverene, da njihova dejstva predstavljaju rezultat slobodnog izbora, a ne izvršavanje tuđe volje.
Od agresije su se ljudi uvek štitili istim oružjem. Puškama su se mogle suprotstaviti samo puške. Kakve su to puške, čelične ili informacione, nije važno. Ko nije mogao, na izazov SAD-a, da odgovori istim oružjem, to jest na puške puškama, našao se u položaju roba na njihovoj plantaži. Danas neprijatelj koristi najnovija znanja u oblasti osvajanja država i naroda — informacione puške. Unapred je obezbeđena plantaža za one zemlje koje informaciono bombardovanje i dalje smatraju prosvetiteljskom misijom koja prethodi prijemu «u zajednički evropski dom».
Informaciono oružje zapad je duže vremena koristio jednostrano. On je nekažnjeno bombardovao ceo svet, pa time i sovjetsku Rusiju. Metode odbrane su bile toliko neefikasne, da su se okretale na korist agresora. Na primer, pokušaji gušenja «glasila» nisu davali nikakve rezultate u SSSR, osim što se povećavalo interesovanje za njih. Nažalost, stariji članovi CK KPSS su razmišljali u starim kategorijama i zato nisu shvatali situaciju. Kao rezultat svega, celom narodu je usađen tuđ pogled na svet. Narod Rusije je, podsvesno, težio da ostane svoj na svome, ali se, svesno, u svom ponašanju oslanjao na nametnute orijentire. Vlast je takođe težila da se prilagodi prema tim orijentirima. Umesto Boga i tradicije, mi smo se ugledali na protestantsku logiku. Raslo je divljenje prema zapadu, njegovoj ekonomiji i kulturi.
Pošto je nemoguće istovremeno se kretati suprotnim smerovima — na zapad i na istok, država je stala, pretvorivši se u metu podsmeha. Rusija je postala slična medvedu, koji je svoje krzno zamenio perjem. Takav medved služi za podsmeh. On shvata da je stvarno smešan, i pokušava da se izvuče iz tog položaja, ali je to u principu nemoguće sve dok je odeven u perje. Nastaje čudna situacija: nemoguće je sačuvati pristojan izgled u tuđoj haljini, a ostati bez odeće je — još gore. Tada medvedu sugerišu da je trapav a to je — sramota. Trapavi meda se ukočio priznajući svoj nedostatak. Njega tuku suptilnim podsmesima, filmovima i anegdotama. SSSR se naziva rečima «sovok» (reč sarkastičnog značenja od reči sovjet), veteran, «vovik», VOV (veteran II svetskog rata – Veteran Velikoй Otečestvennoй Voйnы) itd.
* * *
Društvom se uvek manipulisalo. Pronalaskom štampe, manipulacija je dobila tehničku podršku i počela da uzima preteće razmere. Crkva nije mogla da joj se suprotstavi zato što je crkva koristila konzervativne metode, dok su napadači koristili - napredne. Filozofi te epohe su govorili, da se đavo skriva u štamparskom mastilu. Danas se đavo krije u demokratiji. Oblast njegovog bivstvovanja se proširila, ali se nije promenilo ono glavno: đavo, kao i ranije, iskušava čoveka mitom racionalnosti. On od davnina, u suštini, iskušava preko racionalizma i logike. Sada nas iskušava mogućnošću racionalnog izbora u politici. Praroditeljica čovečanstva je postala njegova prva žrtva, okusivši sa drveta poznanja dobra i zla.
Bog je rekao: «Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.» (Post. 2, 17). «pa reče zmija ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu? A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu; Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti; Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro što li zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi» (Post. 3, 1-6). Kao rezultat toga, ljudi nisu postali «kao Bog», već su se našli izgnani iz raja.
Žrtve drugog čina ove tragedije biće milijarde onih koji su zavedeni demokratskim slobodama. Niko od njih neće dobiti slobodu, već će se svi naći na putu u pakao. Umesto apsolutne slobode, mase su dobile kontrolisanu slobodu, koja predstavlja jedan od najvećih paradoksa potrošačke civilizacije. Ljudima se čini da su slobodni, a u suštini su potpuno kontrolisani. Danas masa nema ništa svoje, čak ni mišljenje. Čovek je postao dodatak svome stomaku i genitalijama.
Postizanje takvog rezultata je moguće samo pri apsolutnoj kontroli medija, koji uvek zavise od vlasti. Pošto demokratska vlast zavisi od Tržišta, dobija se na kraju, da mediji takođe zavise od Tržišta. Onaj ko je zavisan, taj ne može biti nepristrasan. Uostalom, fenomen nepristrasne informacije u principu ne postoji. Pretenzija informacije da ima nepristrasan status označava njenu pretenziju na apsolutnu Istinu. Šta može biti apsolutno u svetovnoj državi, ako svako ima svoju istinu koja zavisi od ugla pod kojim se posmatra događaj? U svetovnom društvu, po rečima F. Ničea, ne postoje činjenice, već samo tumačenja.
Informacija koju prenose mediji nosi u sebi pečat selektivnosti i neprirodnosti. Štampom, televizijskim i radio kompanijama upravljaju dve želje — dostizanje visokog rejtinga, kako bi se pridobili oglašivači i lojalnost prema vlasti, da im ne bi bila oduzeta licenca. Ovo žurnalistiku izjednačava sa običnom trgovinom na pijaci. Ona nema principa, već radi ono što je korisno. «Slobodni» mediji, težeći ka profitu, selektivnim opažanjem činjenica svaku informaciju tumače u onom svetlu koje je korisno za naručioca. Izmišljene priče se izdaju za prave informacije, a prave informacije se iskrivljuju nepotpunim i jednostranim prenošenjem ili prećutkivanjem jednih činjenica a isticanjem drugih. Uporedo sa lažnim izveštajima, objavljuje se i istinita informacija koja je izgubila značaj. Nakon odgovarajuće obrade, i izmišljotine se pretvaraju u istinu. Kombinujući vizuelna i verbalna sredstva sa netačno citiranim rečima, ili delovima sadržaja koji, izvučeni van konteksta dobijaju drugi - katkad suprotan smisao, auditorijum se usmerava u unapred planiranom pravcu. Radi očuvanja mita o objektivnosti, škakljive teme se nekada iznose kao niz međusobno nepovezanih odlomaka, što su za ogromnu većinu predstalja samo niz praznih reči. Svaku suvišnu informaciju koja preti da naruši izgrađen mit, cenzura «slobodnih» medija grubo odseca. Kao što primećuje američki profesor G. Šiler: «Kada se namerno zaobilazi celovita priroda društvenog problema, a pojedine informacije o njemu se nude u svojstvu «verodostojne informacije», rezultati takvog pristupa su uvek isti: nerazumevanje, neobaveštenost, apatija i ravnodušnost». Kao rezultat prikrivanja celovite prirode problema, mi možemo kod stanovništva konstatovati neprihvatanje visokih tema i duboku ravnodušnost prema bilo kakvom procesu mišljenja. Mediji kod ljudi vrše lobotomiju, postavljajući crtu iznad koje se masa fizički ne može podignuti.
Danas se pojavio termin «društveni mogli». Nauci je poznato, da ako bi dete vaspitavale divlje zveri, i ako bi to trajalo više od četiri godine, to dete bi zauvek ostalo životinja u telu čoveka. Analogni procesi se danas događaju sa narodom. Ako na primer, čoveka od njegove 25. do 30. godine vaspitavaju «slobodni mediji», on se pretvara u društvenu životinju, kojoj su nepoznate visoke teme i druge vrednosti kao što su pojam duga, časti i savesti, koje čine suštinu čoveka. Njemu ne izgleda čudno što on ne poznaje smisao života. Šta više, izgleda mu čudno kada se postavi pitanje: a u čemu je smisao života? Zaobilaženje velikih pitanja je za novog čoveka postala norma ponašanja.
Iz tog psihičkog kaveza mogu izaći samo pojedinci koji poseduju veoma snažnu volju. Osnovnu masu čine slabi ljudi koji će zbog toga proživeti ostatak života onako kako su ih isprogramirali. Pri tome je apsolutno nebitan društveni status čoveka. Primitivan malograđanin može biti kako seljak tako i ministar. Njihove želje će podjednako ležati u materijalnoj ravni. I oni nikogda neće izaći «van zastavice».