Starogrčki pisac Ezop je odgovorio Evropskoj uniji umesto Srbije

Otkako je visoka funkcionerka Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček svoj poduži niz izjava o južnoj srbskoj pokrajini dopunila novim zalaganjem da Kosovo prizna i onih nekoliko preostalih zemalja Evropske unije koje to do sada još nisu učinile, te izrazila nadu da će Kosovo biti primljeno u članstvo Ujedinjenih nacija, postalo je jasnije da to nije samo pojedinačni stav nekog evrobirokrate za kog bi se moglo reći da je bio izbačen iz političke ravnoteže, nego da u tom ludilu očigledno ima nekog sistema.

Drugim rečima, razlika između potpredsednice Evropskog parlamenta i većine njenih kolega iz Brisela i drugih centara moći na Starom kontinentu, sastoji se samo u tome što ona surovo iskreno i krajnje nedvosmisleno saopštava ono što drugi obično izgovaraju u obliku diplomatskih formulacija koje ostavljaju makar minimalnu mogućnost drugačijeg tumačenja.

Dakle, Ulrike Lunaček je već više puta pokazala da nema potrebu čak ni za korišćenjem blagih eufemizama koji bi zamaskirali pravu suštinu onoga što Brisel konačno očekuje od Srbije, pa je tako na primer prošle godine, još u vreme dok je bila na položaju izvestioca Evropskog parlamenta za Kosovo, izjavila da „Srbija neće moći da pristupi članstvu u Evropskoj uniji bez priznanja Kosova“, te pri tom dodatno pojasnila da „nikome u Evropskoj uniji neće biti svejedno, koji god stav imali prema Srbiji ili Kosovu, da dozvoli da se dobije novi Kipar u Uniji, to jest država čije granice nisu jasno definisane. Toga neće biti“, samouvereno je zaključila, dobro poznavajući stavove svojih kolega po tom istom pitanju.

Inače, izjave potpredsednice Evropskog parlamenta su zanimljive sa još jednog aspekta, a radi se o tome da je na njenom primeru prilično jasno da je činovnicima njenog kova u fokusu pažnje teritorijalno odvajanje Kosmeta od Srbije, a da je kvalitet života tamošnjeg stanovništva od perifernog značaja, s obzirom da izgleda ni nju, ni druge evropske zvaničnike ne potresa mnogo činjenično stanje koje se ogleda recimo u poslednjoj izjavi predsednika privredne komore Kosova Safeta Grđalijua, koji je kazao da su bezbroj puta do sada uzaludno „apelovali na međunarodne institucije da se usredsrede na ekonomiju kao glavni mehanizam za socijalnu stabilnost“, ali da nažalost i dalje imaju trendove snažnog iseljavanja stanovništva u potrazi za boljim životom, jer se pomenute međunarodne institucije više bave političkim agendama nego ekonomskim“, konstatovao je on, uz napomenu da se Kosovo „sa ovakvim stepenom nezaposlenosti i ovom stopom pada investicija i stranih investitora, kao i ovakvom stopom korupcije i ostalih negativnih pojava, pretvorilo u mesto gde je većina ljudi demotivisana i izgubila svaku nadu u budućnost“.

Pa ipak, i pored takvih ubedljivih svedočenja o katastrofalnim uslovima života na tom prostoru, Lunačekovu i njene visokopostavljene kolege u hijerarhiji evropskih institucija brine nešto drugo, a to su po njenim rečima - nova priznanja „najmlađe države u Evropi“ i njeno primanje u Ujedinjene nacije, te naturanje obaveze Srbiji da se odrekne Kosova ako želi u Evropsku uniju. A tu dolazi do izražaja misao starogrčkog pisca Ezopa, koji je još 600 godina pre Hrista kazao – „Lud je onaj koji se želi odreći onoga što ima, nadajući se da će dobiti ono što nema“.

Ratko Paić,