I ponovo Sirija

U svojoj mnogovekovnoj istoriji sirijski grad Alepo, kao i turski Istambul, postao je mesto gde mirno žive ljudi mnogih nacionalnosti, različitih religija i kultura. Ali ako je Istambul koji se nalazi na obali i zaista predstavlja most između Istoka i Zapada, od početka osuđen na ulogu grada-kosmopolite, Alepo je postao takav zahvaljujući istoriji i mudrosti Arapa, evropljana, Azarbejdžanaca, Jermena, Jevreja i predstavnika drugih naroda, koji su mirno živeli zajedno bez bilo kakvih problema.

Danas, kada je prošlo već skoro četiri godine posle početka građanskog rata, grad je praktično razoren, a njegove čuvene pijace i trgovi pretvorili su se u mesta bitaka.

Moguće upravo zbog razmišljanja o veličanstvenoj prošlosti Alepa, specijalni predstavnik UN za Siriju Stefan de Mistura došao je na ideju da se napravi projekat koji će „zamrznuti“ konflikt na lokalnom nivou. Sam on smatra svoj projekat konkretnim i realističnim. Do takvog zaključka specijalni predstavnik je došao posle trodnevne serije sastanaka sa predstavnicima sirijskog rukovodstva, uključujući predsednika Baraša Asada.

Mi znamo de Misturu kao čoveka sa bogatim iskustvom i odličnog diplomatu i ne sumnjamo da ga pokreću dobre namere. On kaže da ako njegova zamisao profunkcioniše u Alepu, to može da postane početak procesa političkog regulisanja krize u drugim regionima zemlje i osnova za prekid građanskog rata. Nažalost, kao u svakom ratu, dogovori mogu da budu postignuti samo ako su zainteresovane strane spremne da ih potpišu. A u Siriji ovih strana je mnogo više nego dve i tri.

Ministar inostranih poslova Sirije Valid Mualem koji danas stiže u Moskvu treba da razmotri sa Vladimirom Putinom uslove za početak pregovora. Ali ma kako da se Damask, Moskva i Teheran trudili da pokrenu mirovni proces, osnovni problemi su u odnosima između mnogobrojnih grupa protivnika rećima, kao i među sponzorima opozicije.

Do sada SAD, kao i većina država arapskog sveta, skoro potpuno su okupirane borbom protiv ekstremista ID. Poseban stav zauzima Turska, koja je izjavila da se neće pridružiti koaliciji koja se bori protiv Islamske države zato što Amerikanci nisu ispunili sve uslove Ankare. Drugim rečima, turski lider se slaže da započne rat protiv terorista samo u slučaju da to istovremeno bude rat za svrgavanje Asada. Takva raspoloženja vladaju u Saudijskoj Arabiji, koja se pridružila zapadnoj koaliciji, ali teži da svrgne Asada, kako bi oslabila pozicije Irana. Posle neuspeha poslednje runde pregovora potpredsednik SAD Džo Bajden je otišao u tursku prestonicu kako bi ubedio Turke da sarađuju ili bar da dozvole korišćenje baze ratnog vazduhoplovstva Indžirlik za bombardovanje položaja terorista. Kako bi mu olakšao zadatak predsednik Obama je nekoliko dana pre posete izjavio da mada je Damask bio blagovremeno informisan o dejstvima ratnog vazduhoplovstva SAD u Siriji, saradnja sa režimom nije poželjna ili moguća, a Asadova vlast ostaje „nelegitimna“.

Amerikanci za sada ne mogu sebi da dozvole da svrgnu Asadov režim, pošto dobro shvataju da ni bombardovanje, ni slanje takozvanih „instruktora“ od 3500 ljudi nisu dovoljni za razbijanje džihadista u Siriji i Iraku. A pad režima će dovesti do rasta terorističke opasnosti u čitavom regionu. Ali ne radi se samo o tome. SAD, između ostalog i predsedniku Obami, neophodni su bar nekakvi uspesi u spoljnoj politici, a rat protiv Asada će staviti krst na sve pregovore sa Iranom. Teheran ne samo da je objektivno saveznik SAD u borbi protiv ID i bez njegovog učešća nije moguće osigurati stabilnost u Iraku. Sporazum između zemalja bi pomogao Vašingtonu da oslabi pozicije onih koje smatra saveznikom Rusije.

Na taj način sustiče se vrlo složena situacija, kada stari princip „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“ ne funkcioniše.

SAD nisu spremne i ne mogu sebi da dozvole da deluju na sličan način, mimo istorijskih sporazuma sklopljenih sa Turskom i Saudijskom Arabijom. Sa druge strane, one nisu u stanju da im nametnu svoju volju. U Siriji svako vodi svoju igru, i ako u nizu slučajeva stare alijanse još čuvaju svoju aktualnost, po drugim pitanjima glavni akteri gledaju sa strane i traže nova rešenja.

Tako da pitanje ostaje otvoreno, mada se svi nadamo da optimizam Stefana de Misture ima realne osnove. Nažalost, ako ne pođe za ruom da se za pregovarački sto postave osnovni faktori – vlada Damaska, Rusija, Iran, Turska, Saudijska Arabija, SAD i male države Persijskog zaliva koje finansiraju oružane bande, svako zamrzavanje konflikta, čak ako se o tome postigne dogovor, ispostaviće se vrlo ograničeno kako prostorno, tako i vremenski.

Mario Somosa,