Pod okupacijom i u vlasti NATO (EU) - kako se „reformisao“ i „modernizovao“ sistem odbrane Vojske Srbije

Piše Goran Jevtović,

Ako se u nečemu treba složiti sa bivšim ministrom odbrane Draganom Šutanovcem, onda je to u gore navedenom stavu iz „Bele knjige odbrane“, da je pravo „svakog građanina Republike Srbije da bude informisan o sistemu odbrane“. To nije samo stvar ustavnih, zakonskih ili udskih prava, to je nasušna potreba za znanjem, koje je od vitalnog značaja za sve građane bilo koje države u svetu – da li je država sposobna da se brine o sebi i sačuva ili ojača svoju nezavisnost, da se odbrani od moguće agresije ili da adekvatnom snagom odvrati potencijalne agresore?

Stav autora ovog kraćeg serijala, koji će ići u nekoliko nastavaka, je da ogromna većina građana Srbije nije adekvatno ili uopšte informisana o realnom odbrambenom kapacitetu zemlje i njenih oružanih snaga, kao ni radnjama koje se u tom smislu preduzimaju. Odgovornost za taj nedostatak leži na državnim, ali i vojnim organima, kao i na sredstvima javnog informisanja. Na osnovu onoga što će dalje biti izloženo, sasvim je opravdano zaključiti da razlog za ovu neinformisanost šire javnosti leži u činjenici da je odbrambeni kapacitet zemlje doveden na neprihvatljivo nizak nivo. Toliko da bi saznanje o tome uzbunilo javnost i navelo je da postavlja pitanja koja bi mogla da budu neprijatna za sve vlasti u periodu posle 5. oktobra 2000. godine, odnosno za nosioce vladajuće prozapadne paradigme. Kao potporu ovome, vredi navesti samo nekoliko reprezentativnih primera.

Recimo, da li je srbskom narodu i građanima Srbije poznato da glavni grad Beograd, sa širom okolinom, u slučaju eventualnog rata (podrazumeva se i u miru), ne brani ni jedna borbena jedinica sadašnje Vojske Srbije koja raspolaže: tenkovima, oklopnim transporterima, haubicama i topovima većeg kalibra, kao ni višecevnim bacačima raketa – odnosno značajnijim borbenim sistemima bez kojih nema uspešne odbrane?

Ili, još preciznije – da li je poznato da srbska prestonica od kraja 2007. i početka 2008.godine ne raspolaže ni jednim tenkom, ni jednim borbenim oklopnim vozilom pešadije, ni jednom haubicom – ukoliko ne računamo muzejske eksponate na Kalemegdanu i borbenu tehniku koja je prodefilovala na Vojnoj paradi 16.oktobra a zatim vraćena u ono malo preostalih garnizona?

Da li bilo gde u svetu postoji nebranjena prestonica, odnosno glavni grad neke države?

Smem da se kladim da srbski narod i građani Srbije (bar ne ogromna većina) uopšte nisu upoznati sa ovom poražavajućom činjenicom, ali je zato, sve „u komad“ poznato u Ministry of Defence na londonskom Whitehallu, zatim u Pentagonu i u ostalim NATO centrima, koji su rukovodili tzv. reformom Vojske Jugoslavije, zatim Vojske SCG i, u konačnom, Vojske Srbije.

Da ne bude pogrešno shvaćeno, srbska prestonica je navedena samo kao karakterističan primer. Mnogi drugi gradovi i srpske varoši, čitavi krajevi i regioni poznati po vojničkoj, odbrambeno ratničkoj tradiciji, prošli su još gore.

U najkraćem, razvaljen jesistem odbrane, a sa njime i vojska kao nosilac te ustavne obaveze. Ne postoje više teritorijalna podela i zone odgovornosti jedinica, baš kao što ne postoje sastavi strategijsko-operativnog nivoa (armije, korpusi, divizije), na srbskom (nekada jugoslovenskom) ratištu, odnosno vojištu, kojima se jedino mogao braniti teritorijalni suverenitet i celovitost zemlje, a u to računam i Kosovo i Metohiju.

Raspolažemo brojčano malom, tzv. operativnom oružanom silom, koja ne može, budimo realni i ne zabijajmo glavu u pesak, u slučaju rata da odbrani ni samu sebe, a kamoli državu i narod. Njena osnovna namena je da izigrava „laku konjicu“ NATO-a [1] i EU koje su dve strane iste medalje, u pripravnosti za mirovne misije (u kojima poodavno učestvuje) i borbene intervencije širom sveta, koje tek slede. Na onim meridijanima gde još uvek nisu svi narodi porobljeni, ili je potrebno izazvati tzv. organizovani, odnosno, kontrolisani haos i krizu, a zatim takav ambijent upodobljavati globalnim vladarima sveta, odnosno, nadnacionalnom korporativnom i bankarskom superkartelu.

Navedeni posao je urađen prema preciznom ijedinstvenom planu. Smenjivali su se vrhovni komandanti, ministri odbrana, pomoćnici i državni sekretari, savetnici, načelnici Generalštaba, pomoćnici, komandanti jedinica, komandiri, „eksperti“... ali se planovi, odluke i, vojnički rečeno, „osnovna zamisao“ i „cilj dejstva i ideja manevra“ nisu menjali, ili su neznatno korigovani u hodu. I sve navedeno je bilo povezano osnovnom, zajedničkom niti – od vlastitog naroda sakriti stvarne namere i ciljeve, prevarom i obmanjivanjem realizovati dodeljene zadatke i ispuniti predviđene norme.

I, tako smo, na tom samoponištavajućem višegodišnjem putešestviju, došli do poslednjeg stadijuma u programu „Partnerstvo za mir“(pretposlednjeg do punopravnog članstva u NATO) pod nazivom „Individual Partnership Action Plan, IPAP“, ili „Individualni akcioni plan partnerstva“, koji predstavlja najviši, tzv. intezivni oblik saradnje NATO sa „partnerskom“ državom, što bi „u prevodu“ značilo – u vlasti smo NATO-a, izvršavamo sve preuzete obaveze, ali nemamo ista prava kao članice tog saveza.

Dakle, zvanično smo uveli kroz zakonsku i podzakonsku regulativu i intezivno primenjujemo sve moguće NATO standarde i procedure, „interoperabilni“ smo (što znači kooperativni po svim pitanjima, a najviše onim političko-bezbednosnim, usaglašeni za proces zajedničkog komandovanja u „deklarisanim jedinicama“), dok se istovremeno busamo kako smo vojno neutralni pa čak u vezi sa tim imamo i skupštinsku rezoluciju.

Ako smo neutralni, kao što zaista nismo, zašto, recimo, nismo uveli „standarde i procedure“ npr. armije Brazila, koja je izuzetno snažna i moderna? Ukoliko bih, pak, pomenuo Rusiju i njenu staru dobru „strategiju“, „operatiku“ i „taktiku“, na kojoj su generacije srbskih oficira i vojskovođa stasale, bio bih protumačen, podrazumeva se, kao pristrasan.

Najtačnija odrednica bila bi da smo neformalni, prikriveni članovi NATO alijanse, pod njenom komandom i u njenoj vlasti, u takvom stepenu iz koga se teško izlazi.

Kad već pomenuh zakonsku regulativu, značajno je naglasiti da je sve rađeno planski naopako i nakaradno (upravo jer nam je NATO diktirao „kako da se branimo“, valjda od samih sebe, i zato što to „bolje znaju od nas samih“). Uostalom, nije ni bilo bitno šta se formalno usvaja, bilo je važno ono što se uveliko događa „iza zavese“, a odigravalo se vrlo uspešno. Njima, tj. NATO interesima, u korist, naravno.

Prvo su doneti „Zakon o odbrani“ i „Zakon o vojsci“ (11.12.2007.godine), a tek onda su na verifikaciju u Skupštinu Srbije upućene „Strategija nacionalne bezbednosti“ i „Strategija odbrane“, koje su usvojene 26.10.2009. godine. To su dokumenti koji, u normalnim i slobodnim zemljama, obavezno prethode napred navedenim zakonima, kao finalnim aktima u oblasti odbrane.

U našem slučaju, ti krovni dokumenti, kao što se jasno vidi, usledili su dve godine nakon usvojenih zakona. Logično pitanje koje sledi je – na osnovu čega su i kojih to državnih procena predlagači i zakonodavci došli do sadržaja tako ozbiljnih zakona koji imaju snagu malog, vojnog Ustava?

Dakle, urađeno je, prevedeno na narodski jezik, kao kada bi neki „pametnjaković“ prvo sazidao kuću, stavio je pod krov, uselio se, a tek onda krenuo da crta planove i tehničke projekte o izgradnji.

U nekoliko nastavaka pokušaću da, kao svedok i učesnik brojnih događaja iz perioda službe u vrhu Vojske, po sećanju i prema javno raspoloživim podacima, opišem kako je, pod maskom reforme i modernizacije, razvaljeno sve ono što je stvarano preko dve stotine godina, računajući u to, posebno, tekovine uspešne odbrane od NATO agresije 1999. godine. Odbrana koja je, iz vojničkog ugla, bila skoro savršeni, na naučnim osnovama zasnovani, praktični prikaz šta može da uradi jedna, po površini mala, ali po tradicijama, tekovinama, veštini, borbenom duhu, velika zemlja sa velikim narodom, u žestokom sudaru sa pravim gigantom, kakvog svet odavno nije imao. Verovatno još iz vremena Rimskog carstva ili Napoleonovog doba.

Da apsurd bude potpun, aktuelna državna vlast (kao i sve prethodne) se hvališe i ponosi „izvozom bezbednosti“ širom vaseljene, dok u isto vreme okolne vojske jačaju i naoružavaju se (na prvom mestu oružane snage Hrvatske u sklopu najnovijih „istočnih tendencija“ NATO saveza i evidentnih priprema za sukob širih svetskih razmera), a na pomolu je i svečano promovisanje poodavno formirane „Vojske Kosova“, ili, još preciznije, nikada rasformirane, a značajno modernizovane OVK, koja će se neminovno, ukoliko se u najskorije vreme ništa ne preduzme, (šta to beše Rezolucija SB OUN 1244 i povratak naših snaga bezbednosti na KiM?) utopiti u buduću, jedinstvenu oružanu silu tzv. velike Albanije u najavi.

* * *

Složena operacija razbijanja vojske, koja je javnosti u kontinuitetu predstavljana kao „reforma“ (što na narodnom jeziku znači „menjaj sve iz korena, jer ništa nije valjalo“), uz dodatne floskule i poštapalice (skoro 15 godina ispiranja mozga nedužnom narodu frazama „moderna, brojčano manja, ali tehnološki jača i opremljenija, profesionalna, vojska pod civilnom kontrolom...“), počela je, praktično, odmah nakon petog oktobra. Događaj koji je (valjda je konačno jasno), isplaniran, organizovan, vođen i finansiran od strane istih onih koji su na SR Jugoslaviju izvršili besomučnu i protivnu međunarodnom pravu oružanu agresiju 1999.godine. (Treba li u vezi sa ovim navoditi primere „obojenih revolucija“ širom sveta i onaj najsvežiji, u Ukrajini, završen klasičnim državnim udarom, koji su izvođeni prema „receptima“ Džina Šarpa i u operativnoj razradi pukovnika Roberta Helvija i njegovih brojnih kolega, baš onako kako su taj izum testirali na nama?)

Bilo je to svojevrsno finale velikog i perfidno izvedenog projekta razbijanja SFRJ i obračuna sa srbskim korpusom u celini, u sklopu čega je jedan od primarnih ciljeva bio i ostao otimanje delova i cepanje ostatka teritorije. Reč je, dakle, o NATO savezu, o koaliciji zemalja članica predvođenih Velikom Britanijom, SAD, Nemačkom... (ne, nisam pogrešio u redosledu nabrajanja zemalja, koji je u našem slučaju veoma bitan i tako ga treba tumačiti).

Petog oktobra nam se dogodio „početak kraja“ ili „kraj početka“ svojevrsne kopnene operacije (onu pravu i bezuspešno vođenu na prostoru, odnosno, na pravcu KosMeta iz R. Albanije i iz pravca BJR Makedonije, snage VJ su predupredile i zaustavile odlučnom odbranom), kao direktninastavak agresije zaustavljene primirjem u Kumanovu, koja je realizovana tzv. neoružanim oblicima borbe. U tome su noseću ulogu odigrali „agenti od uticaja“ i ostala, brojna i ranije pripremljena agentura i pozicije zapadnih obaveštajnih službi i drugih struktura. Dogodila nam se klasična i višedimenzionalna, subverzivna operacija, u kojoj je psihološko-propagandni rat vođen putem medija imao primarnu i odlučujuću ulogu.

Navedenim činom završena je glavna etapa NATO agresije i u tom sklopu ne može se ignorisati da je za sledeću fazu, na putu „demokratizacije, modernizacije, evropeizacije, partnerskih evroatlantskih odnosa, globalizacije, investicija...“, a u finalu i sveopšte pljačke, stajala oružana sila SRJ, Vojska Jugoslavije (kao i bezbednosne i ostale službe), sa prekaljenim ratnim i drugim kadrovima.

Vojska Jugoslavije je bila oružana snaga sa kojom su se NATO države ozbiljno sukobile i nisu je pobedile, a koja je u trenutku izvođenja petog oktobra brojalapreko 105.000 ljudi u miru (u ratu oko 450.000 samo za prvi udar), oko 1.100 tenkova, više od 850 oklopnih borbenih vozila, preko 3.750 artiljerijskih oruđa velikog kalibra, 155 aviona, 53 helikoptera...

Da bi prokrčili zacrtani put, a osobito da bi mogli da obezbede otcepljenje teritorije Kosova i Metohije, zapadni „oslobodioci“ sa domaćim poslenicima bili su prinuđeni da uklone upravo ovu impozantnu barikadu, za koju nisu imali nikakvo rešenje na bojnom polju (niti bi ga ikada našli), da je razbiju i svedu u okvire koji po njih neće predstavljati niti pretnju niti smetnju. Jer, svaka nezavisna država koja ima snažnu vojsku, nerešiva je enigma za onoga ko ima nameru da je neokolonizuje, drži pod kontrolom i iskorišćava za svoje ciljeve i vlastitu korist.

Taj faktor, a radilo se o značajnom borbenom i pre svega ljudskom potencijalu, morao je biti razmontiran, obesmišljen i stavljen pod punu kontrolu, a zatim organizacijsko-formacijski, brojčano i tehnološki sveden na dekor, na nivo NATO podružnice na Balkanu pod okriljem i maskom programa „Partnerstvo za mir“, sa zamršenom komandnom strukturom, isprepletanim nadležnostima i funkcijama i neadekvatnom borbenom strukturom, sa eliminisanom najvažnijom kategorijom, koja karakteriše bilo koju oružanu silu u svetu, a to je „borbena gotovost“ (danas je to „operativna sposobnost“ i „funkcionalna sposobnost“), ne samo formalno, već suštinski i sadržajno.

Trebalo je profesionalni kadar jasno preoblikovati na novim osnovama i odvojiti od svojih borbenih tekovina, duhovno i moralno poljuljati i preumiti putem, težišno, intezivnog školovanja i kursiranja po NATO i ostalim zapadnim centrima, a ne mali broj, jednostavno, kupiti na više načina. Logističko obezbeđenje trebalo je svesti na nivo koji bi onemogućio stvaranje uslova ili mogućnosti da se, eventualno, sistem odbrane (samo)organizuje i povrati nekadašnju snagu i moć.

Da vidimo kako se proces odvijao i do čega smo došli, navodeći u ovom, prvom delu, samoudarne činjenice i događajekoji su obeležili početni period. Ne zato da bi se evocirale uspomene reda radi, već zbog pouka, izvlačenja zaključaka i vraćanja pozitivne energije i nade ovome narodu. Zato što je to jedini mogući način da u perspektivi pobedimo vlastiti defetizam i neznanje (nakon toga ćemo lako izaći na kraj sa protivnicima koje sada nazivamo „partnerima“, i to „za iste pare“) i da ponovo postanemo respektivna zemlja, sa oružanom silom koja može da nas brani, da nam garantuje slobodu i nezavisnost, jer samo tako možemo imati uspešnu privredu, obrazovanje, duhovnost, kulturu, zdravstvo i normalan život.

Velika predstava, odnosno igra, tekla je prema jedinstvenom, preciznom, dugoročnom, višedimenzionalnom, u više faza i iz jednog centra vođenom i realizovanom planu, od koga se nije odstupalo, ili ne bar značajno.

U operativnom pogledu centar se nalazio u sedištu komande NATO-a u Monsu, Belgija, i delom u komandi Južnog krila Alijanse u Napulju, Italija. Par godina posle petooktobarskog prevrata, a nakon stvaranja uslova, formiran je i adekvatno zamaskiran mini štab NATO-a usred Beograda, koga su činili kako vojni tako i obaveštajno-subverzivni eksperti zemalja članica NATO-a, u kojem je glavnu reč vodila Velika Britanija. Na samom početku pomenuti eksperti su legendirani kao „savetnici za reformu odbrane“, da bi kasnije (2006), pod miroljubivim nazivom, njihova delatnost bila ozvaničena pod nazivom „NATO vojna kancelarija za vezu“ (NATO Military Liaison Office, MLO).

Prvi udar je krenuo odmah nakon petog oktobra, tako što je u pogon, punom snagom, stavljena već postojeća medijska mašinerija zapada i, naravno, preko noći „oslobođene“ TV i radio stanice i štampani mediji.

Bilo je potrebno odmah i svom silinom, ne birajući sredstva, provući kroz blato i okriviti vojni vrh (pa tako i vojsku u celini) za sve i svašta: od toga da je to bila, maltene, partijska i porodična armada, da je kapitulirala u ratu, preko serviranja dezinformacija o navodnom planiranom vojnom puču kojim bi se zaustavila „narodna“ revolucija, do plasiranja izmišljotina i laži o korupciji, kriminalu, i, najvažnije, o napakovanim ratnim zločinima u vreme agresije, u tzv. udruženom zločinačkom poduhvatu.

Tako je, a u skladu sa trendom rešavanja svih mogućih (i nemogućih) problema preko čuvenih “kriznih štabova“ (od Narodne banke, do poslednje ustanove i preduzeća), bilo predviđeno i jedno slično telo za Vojsku Jugoslavije, tačnije za njen Generalštab.

Izdržan je udar zahvaljujući pre svega prekaljenom vojnom rukovodstvu predvođenom načelnikom Generalštaba, general-pukovnikom Nebojšom Pavkovićem (a po „dubini“ komandantom 3.Armije. general-pukovnikom Vladimirom Lazarevićem), koje je imalo dovoljno hrabrosti, moći i znanja da odgovori na do tada neviđeni izazov. To jest, onoliko koliko je bilo moguće u sveopštem, planski izazvanom haosu.

Druga okolnost koja je ozbezbedila da se VJ sačuva, bar do jeseni 2001.godine, bila su dešavanja u Kopnenoj zoni bezbednosti. Oružana pobuna jednog dela albanske nacionalne manjine, koju je predvodila teroristička OVPBM, bila je takvih razmera, kordinirana i vođena od strane istih zapadnih instruktora, da je pretila da zapali kompletan jug Srbije sa nesagledivim posledicama.

To i jeste bila zamisao koja je kreirana i tempirana upravo kada i peti oktobar (pre i posle), kako bi se, u slučaju da stvari krenu „naopako“, snage bezbednosti i odbrane zemlje razvukle i oslabile ukoliko bi moralo da dođe do „plana B“, a to je da se u rešavanje „demokratskih pitanja“ umešaju snage Alijanse pripremljene za takvu varijantu, a razmeštene u okolnim zemljama.

Srećom, Generalštab i, naravno pre svih sastavi 3.Armije VJ, ojačani snagama MUP-a, našli su prave odgovore, suzbili pobunu, naneli gubitke navedenoj terorističkoj paravojnoj strukturi i za nekoliko meseci uspostavljen je red, poštovanje zakona i mir. A time i očuvanje Vojske Jugoslavije u kompletnom sastavu.

Drugi udar se odvijao istovremeno iz više pravaca i preko raznoraznih „poluga“, koje su, prema poznatim subverzivnim šablonima, stavljeni u funkciju.

Tako su, recimo, od formiranja Kordinacionog centra Vlade radi rešavanja problema na jugu Srbije, čelnici tog tela, ojačani tadašnjim ministrom spoljnih poslova SRJ, uz odobrenje predsednika SRJ, prvi uspostavili zvanične kontakte na najvišem nivou sa komandom NATO još u decembru 2000-te, a zatim, navedene susrete intezivirali s početka naredne godine i nastavili vrlo blisku saradnju, formalno zbog rešavanja problema u Kopnenoj zoni, a neformalno radi ostvarivanja značajnijih i dugoročnijih ciljeva.

To je bio sjajan izgovor i legenda za ono što će kordinirano uslediti.

Šta je ono najvažnije što se odigralo, pored konstantnih pritisaka i medijske harange koje su vešto plasirane u javnosti, i naročito zahteva čuvenog predsedništva DOS-a (kao nekakave nove Kominterne), da se smeni načelnik Generalštaba i kompletan vojni vrh, kao i komandanti strategijskih grupacija – armija i korpusa, koji su izneli rat na svojim plećima?

Izdvajaju se sledeće aktivnosti.

1) Sastanak u vojnom reprezentantivnom objektu „Morović“ 20. februara 2001.godine, [2] kada je organizovana, upravo po nalogu NATO mentora, rasprava o tzv. doktrinarnim pitanjima vezanim za sistem odbrane i vojsku („doktrina odbrane“, „vojna doktrina“ i „organizacija vojske“).

Skup koji je trajao više sati bio je, ustvari, svojevrsna predigra i priprema terena za perfidni i skorašnji „udar“ NATO stratega na dojučerašnjeg neprijatelja.

Od strane učesnika je zaključeno da se vojska mora „reorganizovati“, brojčano i u borbenim sastavima značajno smanjiti, i preorijentisati „ka zapadu“, od koga će dobiti „pomoć u opremanju“. Pored ostalog, tada je prvi puta izneta, na tako visokom i zvaničnom nivou, „konstruktivna dilema“, izrečena od strane saveznog ministra unutrašnjih poslova Zorana Živkovića, ideja, koja je glasila: „ili ćemo u NATO ili ćemo biti neutralni“.

(Ova konstatacija je odličan šlagvort za posebnu temu o aktuelnoj, tzv. vojnoj neutralnosti).

Pored navedenog, bilo je naročito interesantno izlaganje potpredsednika Vlade Srbije, Momčila Perišića, koji je, ističući da nije moguće imati „doktrinu odbrane“ u uslovima neregulisanog odnosa Srbije i Crne Gore (tada je još uvek važio Ustav prema kojem su „dobili“ izbore i uzurpirali vlast), naglasio potrebu snažne civilne kontrole vojske, uvođenje profesionalizacije, značajno smanjenje postojećeg kontigenta i prebacivanje težišta u pravcu stvaranja „malih jedinica za protivterorističku borbu“. Saopštio je, između ostalog, i da je neophodno što pre predati na čuvanje državnu granicu organima i jedinicama MUP-a, što bi „unapredilo“ sistem odbrane i smanjilo vojne troškove.

Interesantno je i može se u vidu zaključka konstatovati, da su navedeni učesnici skupa najmanje, ili uopšte nisu, raspravljali o „doktrinarnim pitanjima“ (malo ko je od njih za tako nešto bio kvalifikovan), već su pojedinci, što je u realnom vremenu bilo sasvim očigledno, jednostavno, iznosili stavove (naloge) NATO-a i vršili pripremu terena i svojevrsnu sondažu za ono što nam je već bilo unapred namenjeno i određeno.

Dokaz tome je što su se tako „vizionarski“ stavovi zaista u praksi poklopili sa onim što će se odigrati tek za pet, šest i više godina. Jedino drugo objašnjenje bi bilo da su „vizionari“ bili vidoviti, i to u bukvalnom smislu.

Ako, usled nedostatka dokaza za tu mogućnost, isključimo „vidovnjačku“ opciju, jedini ispravan odgovor na logično pitanje – kako su pojedinci znali šta je najbolje za naš sistem odbrane i vojsku (pored toga što su izdali sve ranije ideale i lično delovanje), u suštini je vrlo prost: iznosili su ono što im je na pojedinačnim, konspirativnim i „ostalim“ susretima predočavano i nalagano. Uostalom, slučaj Momčila Perišića godinu dana nakon ove sesije, kada se odigrao poznati događaj na Ibarskoj magistrali sa američkim vojnim obaveštajcem u Srbiji, Džonom Nejborom, sve to najbolje potvrđuje.

2)Sledeći važan i, praktično, prelomni skup održan je maja 2001.godine, takođe u objektu „Morović“, ali ovaj put je sastav učesnika značajno ojačan i „strukturno“ prilagođen.

Na inicijativu poznate NVO pod nazivom „Atlantski savet“, (zvanično, a nezvanično prema planu koji je ranije naveden, a to znači prema nalogu Alijanse) na čijem se čelu u to vreme nalazio Vladan Živulović i čiji je osnovni zadatak bio otvoreno lobiranje za učlanjenje u Alijansu, održan je skupvrha NATO-a, vojnog vrha SRJ (redukovani tzv. kolegijum NGŠ ali bez načelnika Generalštaba i drugih manje podobnih generala) i „odabranih“pojedinaca iz državnog vrha SRJ.

Umesto bilo kakvog šireg komentara (bez obzira što sam svedok i ovog događaja), a radi autentičnosti i sagledavanja „dometa“, evo šta je o skupu u Moroviću, ali sa zadrškom od pet godina, izjavio listu „Danas“ Vladan Živulović, koji je sa svojim „ekspertima“ učestvovao u radu i imao značajnu ulogu ne samo tada, već u celokupnom procesu „reforme“ vojske i sistema odbrane: (napomena - umetnuta tumačenja i komentarisanje pojedinih delova intervjua u „italik“ formi su od strane autora teksta, kako ne bi došlo do zabune kod određenih informacija kao i okolnosti o kojima je govorio gospodin Živulović, čiji su navodi u „bold“ verziji).

„...Prva uloga Atlantskog saveta kao nevladine organizacije je bila da otvorimo vrata i pokušamo da, nakon bombardovanja, napravimo mostove između naše države i međunarodnih organizacija, pre svega NATO.

U tome smo i uspeli, a u maju 2001.godine smo organizovali, na zahtev i molbu NATO, sastanak sa predstavnicima naše države u Moroviću.

Tadusu iz NATO došli svi značajni ljudi osim lorda Robertsonatadašnjeg generalnog sekretara (bio je planiran njegov dolazak, odustao je u poslednjem trenutku - prim. GJ),

Na našoj strani su bili tadašnji ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, Boris Tadić, [3] Rade Bulatović, i kompletan vojni vrh,bez načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića (dakle, nije bio kompletan, već „odabrani“, i to mini vrh GŠ - prim. GJ).

To je bio prvi susret između dve zaraćene strane posle primirja(ni ovo nije tačno, prve susrete je realizovao Goran Svilanović, zajedno ili odvojeno sa Nebojšom Čovićem - prim. GJ).

Kada je rečeno da će u određenom periodu biti 15 generala u Vojsci Jugoslavije, a tada ih je bilo više od 100 aktivnih(netačno, tada ih je bilo najviše 62 ukoliko me sećanje dobro služi - prim.GJ), to je delovalo čudno.

Kada su rekli da će optimalan broj vojnika biti između 25 i 30 hiljada, a tada smo imali preko 100 hiljada, to je zvučalo zlokobno i preteće(podaci o brojnom stanju su tačni i precizni, od 2007.godine upravo imamo takvo stanje u Vojsci Srbije, ali nije imalo potrebe da gosti iz NATO-a prete, niti su to radili, s obzirom da se sve odvijalo prema planu i u vrlo srdačnoj atmosferi - prim. GJ).

U to vreme se održavao sastanak grupe G-8 na Islandu i oni su krajnje pozitivno ocenili taj sastanak u Moroviću (ove „pozitivne ocene“ nije moguće pronaći po arhivama javnih glasila - prim. G.J.).

Da je bilo više sluha kod naših ljudi, tvrdim da smo još tada mogli da uđemo u Partnerstvo za mir, bez uslovljavanja sa saradnjom sa Hagom...“

U vezi sa navedenim događajima koje sam okvalifikovao kao ključne, odnosno, udarne (što ne znači da nije bilo brojnih drugih sastanaka, skupova, simpozijuma, tribina, „radnih stolova“, naprotiv, bilo ih je u izobilju), posebnu pažnju zaslužuje jedna opservacija.

Iako je to bilo vreme prave medijske harange prema vojnom vrhu, zatim, medijskog izvitoperavanja istine, pretvaranja „reorganizacije“ u „reformu“ (što je značajno i suštinski različito), naglašavanja potrebe za tzv. civilnom kontrolom (u praksi se to uskoro pretvorilo, bukvalno, u komandovanje priučenih i kursiranih civila najiskusnijim, školovanim i ratnički prekaljenim generalima), i nizom drugih potpuno nevažnih aktivnosti, koje su vredni novinari pratili, interesantno je da sa navedenih skupova, u realnom vremenu, predstavnici sedme sile nisu izveštavali, ili, ako jesu (a nije mi poznato), onda je to bilo u kratkoj, faktografskoj formi i na marginama novinskih listova.

Slučajno ili namerno. Biće da je namerno. Bar koliko me sećanje služi.

(kraj prvog dela)

_________________

[1] „Priključivanjem evroatlantskim integracijama, prvenstveno NATO programu „Partnerstvo za mir“, povećava se bezbednost u regionu, jača odbrambena sposobnost Srbije i Crne Gore i promovišu evropske i evroatlantske vrednosti.“ - izvod iz obraćanja ministra odbrane SCG, Prvoslava Davinića u dokumentu „Bela knjiga odbrane“, april 2005.godine, izdavač MO Sektor za ljudske resurse, NIC „Vojska“, knjiga 131, ISBN 86-7530-124-3.

[2] najvažniji učesnici sastanka: Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, Milan Milutinović, predsednik R.Srbije, Zoran Žižić, predsednik Savezne vlade, dr Slobodan Krapović, ministar odbrane SRJ, Zoran Živković, ministar unutrašnjih poslova SRJ, general-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ, Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade R.Srbije, Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova Vlade R.Srbije. Od zvaničnika Republike Crne Gore niko se nije odazvao, niti je prisustvovao sastanku.

[3] Veoma je interesantno učešće Borisa Tadića na skupu, tada na funkciji Ministra za telokomunikacije u Saveznoj vladi, koji u tom trenutku nije bio u bilo kojoj varijanti da u budućnosti obavlja funkciju ministra odbrane, na koju je postavljen, sticajem okolnosti nakon formiranja DZ SCG. Međutim, poznajući odlično, do detalja, politiku, standarde i procedure NATO-a, posebno na polju dugoročnog kadrovanja u tzv. „zemljama žrtvama“, ništa nije bilo slučajno. Uostalom, Boris Tadić je već u decembru 2002.godine zaista krenuo da se priprema za dužnost predsednika Odbora za odbranu i bezbednost buduće skupštine DZ SCG, kada je zvanično upućen na službeni kurs bezbednosti u SAD, u tamošnju bezbednosno-obaveštajnu zajednicu pod okriljem NSA, koji je uspešno završio, ako se dobro sećam, negde početkom ili sredinom februara 2003.godine.