Republika Srbska jedina republika na svetu čiji je glavni grad van njenih granica - Sarajevo

Verovatno veoma mali broj građana zna da  glavni grad Republike Srpske nije ni Banjaluka, ni Srbsko Sarajevo, ni Pale, nego Sarajevo. Republika Srbska je jedina republika na svetu čiji je glavni grad van njenih granica. Kako je došlo do ove situacije, potrebno je hronološki sagledati splet događaja i okolnosti u "zemlji čuda".

Pred početak rata, 09.01.1992. godine, tadašnja Skupština srbskog naroda u Bosni i hercegovini je donela Deklaraciju o proglašenju Republike srbskog naroda u Bosni i Hercegovini (danas Republika Srbska), u kojoj se navodi da će do izbora novih organa Republike njihova sedišta biti u Sarajevu. Po donošenju prvog Ustava Republike Srpske, 28. februara 1992. godine, pre izbijanja ratnih dejstava u Ustavu je takođe određeno da je glavni grad Republike Sarajevo.

Tako je ostalo do današnjeg dana.

Razumljivo, od početka rata 01. marta 1992. godine, pa do 21. novembra 1995. godine, a kada je potpisan Dejtonski mirovni ugovor, zbog ratnih dejstava nije mnogo rađeno po pitanju promena odredaba Ustava, osim amandmana 1994. godine koji su definisali funkcionisanje i organizaciju države Republike Srpske.

Posle rata, pod vojnim i političkim pritiskom NATO-a i Zapada, kao i Visokog predstavnika za BiH, donosi se niz amandmana na Ustav Republike Srpske u kojima se postepeno ukidaju ovlaštenja Republike.

Osnivanjem Ustavnog suda BiH, a naročito njegovim širokim "ovlaštenjima" zadaje se još jedan udarac integritetu Republike Srpske, a koji Sud postaje instrument zloupotreba Zapada, kako bi se manipulisalo uređenjem Republike Srpske i njenim organima i nadležnostima.

Sporno pitanje oko glavnog grada počinje kada je Alija Izetbegović, tadašnji član Predsedništva BiH podnio Ustavnom sudu 12. februara  1998. godine, Zahtev za ocenu saglasnosti Ustava Republike Srpske, Ustava Federacije BiH sa Ustavom BiH.

Sud, jula 2000. godine donosi odluku da ustav RS nije u saglasnosti sa Ustavom BiH, te u skladu sa tom odlukom Ustavnog suda počinju politički pregovori oko menjanja institucionalne organizacije Republike Srpske i BiH u celini.

U skladu sa tom odlukom, pod okriljem da se osigura "ravnopravnost sva tri konstitutivna naroda" političari iz Federacije BiH i Republike Srpske vode teške pregovore pod lupom (čitaj prinudom) Visokog predstavnika za BiH, američkog ambasadora i predstavnika EU oko realizacije odluke suda.

Uopštena odluka suda i dogovor političara, poznat kao "Sarajevski sporazum", kao epilog odluke suda,  rađaju 2002. godine nove organe odlučivanja na zakonodavnom nivou Republike Srpske, pored Skupštine Republike Srpske - uvodi se "Veće naroda" koje ima na raspolaganju "veto" na donošenje zakona i menjanja Ustava Republike Srpske.

Veće naroda muslimanskog naroda koje je uvek bilo pod vođstvom SDA, tada na čelu sa Alijom Izetbegovićem, danas sa Bakirom Izetbegovićem, stalnim opstrukcijama onemogućava normalno funkcionisanje Narodne Skupštine Republike Srpske.

Republika Srbska je pokušavala da izmeni Ustav i da umesto Sarajeva označi Banjaluku kao glavni grad, ali u tome nije uspevala jer se je uvek pojavljivao "veto" Veća naroda muslimanskog naroda.

Posle dvanaest godina postojanja Veća naroda može se zaključiti da je vitalni nacionalni interes, kako je definisan Ustavom RS, postavljen preširoko i dozvoljava mogućnosti zloupotrebe, a što je i u ovom slučaju primer.

Za proteklih dvanaest godina na više od stotinu akta pokrenut je vitalni nacionalni interes, a samo je u nekoliko slučajeva utvrđena njegova stvarna povreda.

Postavlja se pitanje i doslednosti političara Republike Srpske koji su od potpisivanja Dejtonskog mirovnog ugovora predavali ovlaštenja na nivo BiH, i  postavlja se pitanje, zašto su uopšte toliko čekali da promene odredbu Ustava vezanu za glavni grad, bar do ove "kobne" 2002. godine po zakonodavstvo Republike Srpske kada je rad parlamenta ograničen "vetom" Veća naroda (čitaj Zapada).

Šta više, do danas ni jedna nadležnost Republike Srpske nije vraćena, a da apsurd bude veći, političari Republike Srpske označavaju Sarajevo kao "grad u kojem nemaju šta da traže", ali u stvari govore za glavni grad svoje Republike. Neki od njih godinama učestvuju u političkom životu i opet, da apsurd bude veći, ne znaju koji je glavni grad Republike Srpske!?

Da li će ovako ostati i ubuduće, stoji na političarima Republike Srpske, a to će uspeti samo vraćanjem oduzetih nadležnosti Republike Srpske i vraćanju decidnim odredbama Dejtonskog mirovnog ugovora, kao međunarodno priznatom dokumentu.

Da nije žalosno, bilo bi smešno - glavni grad Republike Srpske je Sarajevo.

Vanja Savićević,