Feministička avangarda 1970-ih

„Žena ne prave dobre slike.  To je fakat „

Slvni slikar  Georg Bazelic  je u intevjuu datom nemakom časopsiu „Špigl“ pre nekoliko godina izrekao jednu za pripdanike lepšeg pola jeretičku misao: „Žene ne  rade  dobre slike.  To je fakat. “ To nije bilo dovoljno, pa je dodao: „I to pored toga što prevovlađujuću većinu na  slikarskim akademija čine devojke. “

Nije potrebno navoditi šta je posle ovog intervjua nastalo i kako su reagovali ne samo femnistički krugovi nego i drugi pripadnici umtničkog sveta  zastupnici ravnopravnsoti plova u svim oblastima,  pa i u slikarstvu.

U tom nesrećnom intevijuu zbog kojeg je dospeo na zao glas veliki slikar  Bazelic je istina objasnio  da su muškarci u celimi sazdani primitivnije: „Muškarac slikar često stoji na grani imbecilnosti.   Kao takav se ne boji da  pokaže tu svoju varvarsku,  divlju suštinu u slikarstvu,  što  nesumnjivo predstavlja njenu odliku,  dok istovremeno žene ne pristaju da ih smatraju budalama i  drže se dosta uzdržano. “ Otuda kako smatra slikar Bazelic u nauci postoji ravnopravnost polova,  dok je u umetnosti nema.

Ali uvređene žene sliakrke neće ni da čuju za  bilo  kakvo dopunsko objašnjenje ubeđene (s parvom) da ono što je rečeno u interviju Špigl se ne može bilokakvim dopunskim komentarima ni ublažiti,  a kamoli objasniti ili opravdati.

Posle toga se  Bazelic okomio na svu avangardu feminizma s Grizeldom Polok na čelu,  pa su mu uzdržano i pametno dokazali  ko je tu imbcil,  divljak i varvarin povrdivši u potunosti opravdanost  njegovog rsuđivanja u Špiglu.

Premada,  istini za volju,  Bazelic u svojim rasđivanjima ipak do Spinoze nije dospeo.
 
Kolekcija austrijske energetske   kompanije  Verbund osnovana   relatovno nedavno (2004. )

Kolekcija najveće austrijski energetske kompanije  Verbund oformljena je relativno nedavno:  tek 2004. g.  i poput mnogih drugih kolekcija   takvog nivoa ona  je obavezna da demonstrira savremenost, rogresivbost i inovacije kolekcionara. 

Otuda Sammlung Verbund sadrži sliakarska dela  s početka 1970. -ih.   Zato je u  umetnosti novih orijentacija,  konceptulanoj i kritičkoj, u kojoj po  Bazelcu niko ne želi da ispadne  budala,   garantovana   zastupljenost  ravnopravnosti polova.

Uostalom,  u datom slučaju  nikakva ravnopravnost se ne priemćuje:  dokotr filosofije Gabrizla Šor,  kojoj je povereno da  otkupljuje radove za kolekeciju korporacije  Sammlung  Verbund   specijalozovala se za  feminizam u slikarstvu i  njoj pripada zasluga za termin „ feministička avangarda“,  koji je patentirala  u tekstovima i kustoskim projektima  i otuda numerička prednost  -„ drugog pola „. 

Efektnim terinom se ne određuje  napredno feminsitički slikarstvo uopšte,  nego umetnost   sedamdesetih koja počinje objavljivanjm studije   Linde  Nihlin „Zašto nije bilo velikih slikarki“  koja se smatra svojevrsni  katihizis feminističkih slikarki.

Velika izložba u Los –Anđelosu 1976.  pod nazivom „Slikarke. 1550-1950“

Kad će žene  prestati da budu  objekat i postati subjekat slikarstva? Da postave sebe u centar preformansa,  fotografija i videa?

Na ovo  pitanje koje se osećalo i vazduhu  moglo je biti  mnogo različitih odgovora.  I bilo ih je.

Najjednostavniji je da su one bile svetleć zaborvljene figure u tami vekova  ili obasipane  preuzvišenim nedpvoljno  shavtljivim pohvalama i nedovolljno ocenjenim poput Artemizije Džentileski i  Angelike Kaufman (poslednja je članica  svih evropskih akademija,  bila je tolkio poznata za života  tako da joj uloga zaboravljene žene Zapada nikako ne pristaje).  Delimično žrtva te  proste sablazni postala je i sama  Linda Lohlin,  koja je   je 1976.  U Los-Anđelesu  zajedno sa Eni Sazerlend – Haris priredila ogromnu izložbu  pod nazivom „Slikarke.  1550-1950“.

Međutim,  u svojoj  epohalnoj  u pravom smislu reči studiji, Linda  Nohlin je odgvorila drugačije  oslanjajući se na društvene i  institucionalne uslove  stavranja   stare umetnosti  koji praktično nisu ostavljali mesto ženi među profesionalnim slikarima kao ni drugima isključenim  iz te sfere,  bilo da se radi o crncima ili aristokratima. Linda Nohlen  je govrila da  je ulzak u prirodni razred  damama dugo vremena bio onemogućen i to onda kad je obnaženi model predstavljao  gramatiku glavnog  u akademskoj hijerarhiji istorijskog žanra-slikarkama je bilo ostavljeno cveće,  kućni ljubimci  i glave devojčica.

Takav odgvor je nosio  u sebi kudikamo važnije poseledice. Po celoj Americi (a upravo u SAD je  neuporedivi snažniji i veži  feminstički pokret nego u Evropi, u Americi koju su radiklno promenila da svetska rata,  nestankom patrijarhalnog društav,  formirali su se  „najkrvoločniji feminsitički bataljoni“, nasatle su  moćne ženske organizacije  i grupe kao što je WAR (Women  Atists in Revolution).   Ove „formacije“ su energično  zahtevale  od muzeja i galerija i saveta izložbi bukvalno 50: 50  procenata,  ravnopravno muškaraca i žena  izlagača.

Među aktvistima ovog pokreta i „formcija“  preovlađivale su  slikarke kao što su:  Fejt Ringold, Sindi Šerman, Erdien Pajper, Nensi  Spero,  Meri Keli,  Ida Eplburg, Barbara Kriger, ali je nilo i kritičarki,  -pre svega tu se misli na  Lisi Lipard. Ona je i dala narazumniji odovor na gore postavljeno pitanje,  odovor koji proizilazi kako iz teorije, tako i iz prakse savremenog slikarstva.

Podsećamo da je pitanje galsilo „Kad žena prestaje  da bude objekat i kad će postati subjekat slikarstva? Kad će  prestati da bude „rekvizit  za muškarce“? Da postavi samu sebe,  svoje lice i telo,  u centar peformansa  fotogtafije i videa.

„Kadrovi  zi filmova bez naziva“  Sindi Šerman   već deceniju uzorni   radovi feminističke  avangarde

I danas  se smatra da je  glavna slikarka avagarde decenij još uvek  nepreavziđena Sindi Šerman sa svojim „Kadrovima iz fimova  bez naziva“.  Njena galerija ženskih likova sastavljena je iz tačnih remejka izvesnih svima poznatih filmskih slika , ali ustvari  citati  nisu imali izvore,  ili tačnije,  zajednički priginal za njih je  bio,  obketivizirani muški izgled.

Treba podsetiti da je  svoju sliku  Sindi   Šerman u osnovi uradila na izletu 1970-ih,  a osmišljena  je kasnije.

Ana Mendita,  kćerka kubanskih političkih emigranata postala kulturni heroj revolucionarnih 1970. -ih

Revolucionarne 1970- e  godine  iamle su svoje kultirne herojine.  Najpoznatija među njima je bila Ana Mendita,  kćerka kubanskih političkih emigranata u SAD.

Žene,  znači,  ne  prave dobre slike. Zanači li to da  sliakrstvo treba  ostaviti muškarcima?

Ana Medieta  prislonila je lice na staklo  da se umesto lepog  izgleda   sobratne starne vidi smežurano, iskrivljeno,  unakažena koža isto kao kod  Francisa Bekona.

Među enama nioje biloo skulptora ravnog  Nikelanđelu? Da li se  zaista arhetip  subjektivno-objektivnih odnosa izlivenih u mitu o Pigmalioniu i Galateji  to ne može ni naslutiti ?

Ana Mendieta je ukinula granicu  između skulpure i performansa  i pomoću rituala  preobratila vajanje u  oblik seštenog činodejestvija   sa zemljom,  krvlju i sosptvenim telom,  tako da je sam prces postao važniji od rezultata. Reagujući na jedan grozni zločin,  on je prestavila  sliku žrtve  nasilja kao krv, blato,  ružno razgolićeno telo. Iza  otmice Prozerpine, otmice Levkipovih kćerki, otmice Sabonjanki, sa klasičnim sižejom i poetskim nazivima,  za prelepi obnaženi model viđen muškim okom, morala je  stajati odvratna  realnost  kao na fotografiji iz   policijske kartoteke.

Skok sa 34.  sprata oblakodera

Dana 6.  septembra  1985.  Ana Medieta,  nakon što se posvađala s mužem,  Karlom Andreem,  poznatim  slikarom-minimalistom, otvorila je  prozor  na spavaćoj sobi i iskoračila  na ulicu –sa 34.  Sprata oblkdera na Grinvič-Vilidžu u Njujorku.  U svakom sliučaju sud je poveraovao u verziju  muža koji je bio osumnjičena za ubistvo.

Karl Andre je svedočio da su  se oni prepirali i posvađali zbog slave,  ko je od njih dvoje umetnika popularniji. 

Svetica i ikona feminizma,  velikomučenica,  nevino  ubijena

Ana Mendieta je postala svetica  i ikona feminizma,  velikomuenica,  nevino ubijena. Slike njenog muža,  koga smaraju za Aninog ubicu,  feministkinje  cepaju i dan danas.

Smrt  Frančeske Vudmen

Samoubistvo je bila česta pojava  među slikarkama feministkinjama. Nekoliko godina pre  tragičnog skoka  Ane Mendiete sa 34.  sprata  grinvič-vildžskog oblakodera, iz solitera na Mahetnu iskočila je još jedna  slikarka.  Bila je to Frančeska Vudmen,  22.  godišna sliakarka   koja se na ovaj očajnčkičin koji je potresao ceo svet odlučila nako što joj je  ponestalo poverenje u sebe, izmučena duševnim patnjama zbog neuspeha  na umetničkom planu,  nesrećna u ličnom životu.  Njena volšebna fotogafija se do dana današnjeg pojavnjuje na svakom bijenalu. 

Pouka istorije:  avangarda mora  u početku biti poražena,  da bi kasnije trijumfovala

Istorija nas uči  da avanagarda mora stalno gbiti da bi  kasnije pobeđivala.
Ni žrtve „feminističke avangarde“  nisu bile uzaludne.

Šta je bila  Sindi Šerman  1970. ? Devojka  Roberta  Longo.  Ko je to Robert Longo  danas?Onaj što je tad abio momak Sindi Šerman.

Vali Eksport ne  samo što je  bacila u  senku svog negdašnjeg koautora,  nego je uparvo prigrabila od njega  sva autorska prava na  nekadašnj e zakjedničke dela sa muškarcem koga sad vodi na povodcu  na jednom od njihovih čuvenih performansa.

On je za, mnoge postao samo  „rekvizit za žene“.

Fotografija,  video,  performans.

Ko je uostalom danas najveći slikar peformansa  u celom svetu? Zna se:  Marina Abramovič. 

Da nije to neko rekao: „Marina Abramovič i Ulaj“ ?

Izložba „Femistička avagarda  1970-ih“ u Kunsthali u Hamburgu  otvorena je do  31. maja 2015.

Branko Rakočević