Dostojevski i Dikens - Zablude o susretu dva velikana svetske književnosti

Već nekoliko godina mnogi zapadni istoričari književnosti su bili ubeđeni da se proslvaljeni engleski romanopisac Čarls Dikens (1812-1870),  čija se 145.   Godišnjica  smrti ove godine  obeležava u  celom  svetu,  lično poznavao s jednim od najvećih ruskih pisaca i mislilaca XIX veka,  Fjodorom Mihajlovičem Dostojevskim (1821-1881). 

Njihov susret,  koji  pažljivim razmatranjem svih činjenica  ima sve manje izgleda da se dogodio,  postao bi van svake sumnje ukras u biografiji oba slavna  svetska pisca,  engleskog i ruskog. 

I najverovatnije je da su iz tih razloga u  susret dva velika D,  Dikensa i Dostojevskog,  brzo poverovali,  jer,  Bože moj, sve se tako lepo uklapalo.  

Kod Engleza je Dikens uvek bio  prvi - posle Šekspira

U engelskoj književnosti ima mnogo sjajnih imena,  ali sa posbenom ljubavlju savremeni čiatoci,  kako britanski,  tako i oni van Ostrva,  odnose se prema dva autora klasika - Šekspiru i Dikensu. 

Njihov život i stvaralaštvo do dana današnjeg privlačio je ljude koji su daleko od nauke i književnosti,  o obojici sa izuzetnim interesovanjem pišu britanski mediji, a veliki jubiljej Dikensa,  200.   godišnjicu rođenja,  pre tri godine dobio je posebnu,   stalnu  rubriku u Gardijanu (The Guardian). 

Pri svemu tome, tradicionalno se smatra da je biografija  Šekspira bela mrlja (premda u samoj stvari činjenice iz njegovog života i stvralaštva su dokumentovano potkrepljene) dok,  s druge strane,  o Diknesu savremna nauka   praktično zna sve. 

Tim je  intersantnije da  se u biogafiji ovog slavnog romanopisca  mogla otkriti neka nova,  ranije nepoznata stranica,  kao što bi bio  njegov susret sa Fjodorom Mihajlovičem,  o čemu se nikad ranije nije spominjalo. 

Nekoliko fondova za izučavanje Šekspira  i Dikensa

Za izučavanje stvaralačkog nasleđa  najslavnijeg engelskog i svetskog dramskog pisca  Viljema Šekspira  osnovano je u Velikoj Britaniji nekoliko fondova,  kao i veliki Dikensov fond za proučavanje genijalnog promanopisca:   The Dickens Fellowship, koji objedinjuje sve poklonike njegovog stvaralaštva,  ne samo naučnike, nego i obične čitaoce. 
 
U taj fond,  osnovan 1902,  koji ima razgranatu mrežu sa oko 50 filijala,  rasprostranjenih  na teritoriji Velike Britanije i SAD,  može da se učlani savko ko to želi. 

Posle pristupanja, član asocijacije dobija niz pogodnosti,  kao na primer pravo na besplatnu posetu Muzeju  Čarlsa Dikensa u Londonu, pretplatu na časopis The  Dickensian koji izlazi tri puta godišnje.  Ovaj časopis objavljuje studije naučnika iz celog sveta koji se bave proučavanjem dela velikog engleskog realiste,  kritike,  istraživačke materijale  koji se odnose na piščevo delo,  recenzije na knjige,  pozorišne predstave i filmove nastale po njegovim romanima. 

Tako je jedna od najzanimljivjih rubrika u časopisu posvećena ličnoj piščevoj prepisci,   tu se publikuju do tada nepoznata,  slučajno pronađena  pisma najslavnijeg  engleskog romanopisca. 

Kako je nastala hipoteza o suertu dva „D“ 

U priči o susretu Dikensa  s Dostojevskim upravo je jedna publikacija objavljena u časopisu The Dickensian odigrala ključnu ulogu. 

Ukratko ispričana istorija  pojave  hipoteze o  susretu  dva pisca nastala je   ovim redom:

Godine 2002.  u jednom od članaka zimskog broja The Dickensisan  objavljen je u engelskim prevodu odlomak iz pisma koje je ko bajagi napisao Dostojevski svom doktoru  koji ga leči,  Stepanu Janovskom, datirano 1878. 

U njemu se psiac seća kako se 1862.  u  redakciji književnog časopsia All the Year Rouand lično susreo sa  Dikensom. 

Najinteresantnije u svemu tome  je to što su među piscima zapodeo sadržajan i dubok razgovor, tako je iz pisma proizilazilo kako je engelski romanoisac pričao Dostojevskom o nejednoznačnosti  svog unutrašnjeg sveta,  upravo zbog toga što su  u njemu susprostavljene dve protivurečne ličnosti: dobra i zla.  Kasnije su baš detalji ovog razgovora  ubedili neke istraživače da poveruju kako  je do susreta u redakciji časopisa All the Year Round  zaista i došlo. 

Hipotza prihvaćena kao stvarni događaj

Hipoteza je bila prihvaćena  kao stvarni događaj,  pa  je poslednjih godina nekoliko specijalsita za Dikensa u svojim radovima na tu temu pozivalo na članak u časopisu i navodno pismo Dostojevskog. 

Susret dva romanopisaca je bio priznat kao  istrorijski fakat pošto ga je veliki poznavalac  Dikensovog dela naučnik Majkl Slester uneo u svoju biografiju Dikensa objavljenu 2009.   u kojoj takođe navodi odlomak iz pisma Dostojvskog lekaru Janovskom. 

Više pitanja nego odgovora

Hipotezu o susretu  Dikensa i Dostojevskog  i razgovora  koji su dva velika pisca tom prilikom vodila prihvatio je   kao činjenicu ozbiljni naučnik i u nju više niko nije sumnjao. 

Sve dok  Majkl Holington (Michael Hollington), specijalista za englesku književnost i posebno za Dikensa,   nije u nju posumnjao i počeo da je detaljno proverava.  On za jubilej Dikensa priprema dvotomnu biogarfiju pod naslovom  „Dikensov uticaj u Evropi“ (Reception Charles Dickens in Europe).  

Prilikom uvoda   u nove detalje u ovoj biografiji  o navodnom susretu dva „D“, nameće se  mnogo više pitanja nego odgovora koji bi na njih mogli uslediti. 

Pre svega Holingtona je zbunilo zbog kojih to razloga je Dostojevski punih 16 godina   ćutao o svom navodnom susretu sa znamenitim engleskim piscem.  Ovde  bi se  s razlogom moglo  pretpostaviti da je autor „Zločina i kazne“ i „Idiota“ o svom susretu sa Dikensom morao još nekom ispiričati,  a u pismu je ta činjenica pomenuta,  eto,  samo jedan jedini put.  I upravo taj podatak,  da je o susretu  dva velika pisca sačuvano samo jedno svedočenje u pismu,  učinilo se istraživaču Holingtonu veoma sumnjivo. 

Sumnjivi izvor u famoznom  časopsiu iz Kazahstana 

Najpre je pisac najnovije,  dvotomne Dikensove biografje u kojoj  proučava njegov uticaj na  evropsku književnost,  rešio da potraži ruski izvor na koji se poziva autor studije u časopisu The Dickensian. 

Famozni naučnik iz Kazahstana

Ispostavilo da je to   tobožnje pismo Dostojevskog bilo publikovano 1987.  g u nekom naučnom časopisu koji je izlazio u Kazahstanu.  Holington se obratio za pomoć svom kolegi,  jednom  rusisti sa Kembridža sa molbom da preštampa to periodično izdanje,  ali rusista taj časopis i pored svih napra u Kazahstanu nije mogao pronaći.   Čak se pokazalo da  je u autoritativnom , akademskom 30-tomnom izdanju    sabranih dela  Dostojevskog (1972-1990. ),  i jedan tom pisama,  ali među njima,  nažalost,  nema i onog pisma Janovskom u kome se tobože spominje susret sa Dikensom. 

U enciklopediji „Dostojevski“ objavljenoj 2003, Holington  je našao  i pet pisama Janovskom,  ali  su sva ona  bila napisana  znatno ranije  od onog u kome se navodno opisuje taj susret na Temzi sa autorom „Davida Koperfilda“. 

Kratak put od mita do hipoteze

Međutim,   i sam Holington, kao i mnogi drugi   savremeni istoričari književnosti  koji se bave životom i delom Čarlsa Dikensa,  na početku   je  sa velikim entuzijazmom prihvatio hipotezu o susretu dvojice romanopisaca.  

Treba istaći da su dva velika književna stvraoca svoga vremena zaista mogla da se sretnu,  a imali bi i o čemu  razgovarati,  o psihologij književnih likova  pre svega,  pa je upravo ta realna mogućnost njihovog susreta i poslužila kao osnova za  nastanak  mita.  Međutim,  dosta je teško odrediti kad se mit pretvorio u hipotezu  i koliko su tome doprineli naučne pogreške. 

Autor iz Dikensovog društva i sam  žrtava falsifikata?

Crnja mrlja u svemu ovom je baš taj „slavni“ časopis iz Kazahstana.  Zašto je ranije nepoznato pismo Dostojevskog, koje predstavlja samo po sebi retko i sa današnjeg stanovišta  dragoceno otkriće, bilo objavljeno upravo tamo,  nije pozanto.  Savim je moguće da nije ni bilo ni pisma, pa ni samog časopisa  i onda ispada da je autor članka u The Dickensian sve to izmislio. 

S druge strane,   nije sasvim  isključeno da se 1987, u nekoj periodičnoj publikaciji  u Kazahstanu  mogao pojaviti neki slični  članak, isfarbrikovan i da prođe poptuno nezapaženo i onda ispada da je autor iz Dikensovog društa sam postao žrtva tog falsifikata.  Na kraju krajeva,  detalji navedeni u članku u The Dickensian ne ostavljaju sumnju da je pismo napisano rukom čoveka kome biografija Dostojevskog u celini nije nepozanto štivo.  Ne treba isključiti ni mogućnost da su oba materijala bila falsifikovana,  a u naučnom svetu izazvala efeakt „lepog otkrića“ o kojemu su se glasovi širili  bez neohodnih dopunskih provera. 

Dikens i Dostojvski su se zaista mogli sresti,  a susret je mogao organozovati   Hercen

Najintersantnije  je u svemu tome što su se ipak,  bez obzira na sve te konstrukcije,  Dikens i Dostojevski zaista mogli sresti. 

Poznato je da je 1862.    slavni ruski pisac doputovao u London gde je u to vreme živeo Aleksandr Hercen,  koji je takođe neobično cenio Dikensa i posvetio mu bezbroj hvalospeva. 

Otuda Helington i pretpostavlja  da je Hercen,  kao „predvodnik” nevelike ruske kolonije  koja se formirala u prestonici Velike Britanije,  u poptunosti mogao organizovati susret dva velika i popularna pisca. 

Međutim, da je do tog sustreta i došlo,  domaćin Dikens i njegov gost iz Rusije Dostojevski  su mogli razgovarati samo uz posredovanje neke treće osobe  ili pak na frnacuskom.  Radi se o tome što Dostojevski,  inače veoma obrazovan,  koji je tečno  čitao i govorio francuski i nemački,  nažalost,  nije znao i engleski.  Dikensova dela je on čitao ili na francuskom i nemačkom  ili pak na ruskom jeziku. 

Poznato je da je  dok je bio u progonstvu u Sibiru molio da mu pored ostalih knjiga pošalju i „Davida Koperfilda“.  U to vreme ovaj slavni Dikensov roman je štampan  na ruskom jeziklu u  časopisu „Otadžbinski zapisi“ u prevodu 
Irinarha Vedneskog,  koji je,  uzgred budi rečeno,  i sam maštao o susretu sa Dikensom. 

Veliki uticaj Dikensa na rusku književnost,  pa i na Dostojevskog

Podsećamo da je u to vreme većina romana,  povesti i odlomaka iz dela engleskih autora   publikovana u Rusji u  književnim časopisima  što je svedočilo o popularnosti Dikensa o kojemu su sa poštovanjem  i uvažavanjem pisalui mnogi književni kritičari  od Bjelinskog do Pletnjova. 

Sredinom XIX veka,  kad su već bili na ruskom prevodu objavljeni  i odlomci iz „Posmrtnih zapisa“, „Pikviskog kluba”,  „Božićne priče” i još neka  njegova dela, uticaj Dikensa na rusku književnost bio je očigledan   i on nije mimoišao ni Dostojevskog. 

„Mi na ruskom jeziku razumemo Dikensa,  uveren sam,  skoro kao  i  Englezi,  pa čak ga  i  voilimo  ništa manje od njegvoih zemljaka”,  ove reči  Dostojevskog   su dobro poznate. 

Mnoge omiljene Dikensove teme našle su nastavak i odraz  u stvaralaštvu ruskih pisaca – od „malih ljudi“ do složenog sveta velikog grada,  od čistote  dečje  duše i hrišćanskih  osnova  svake moralnosti do rušilačkog dejstva bezduhovnog svakidašnjeg života  i cele galerije društvenih poroka i izopačenosti. 

Veliki broj studija o paraleli Dikensa i Dostojevskog

Paralelama u stvaralaštvu Dikesna i Dosotjevskog posvećen je veliki broj fundamentalnih istraživanja ipokazalo se da  su ti pisci  bili toliko  bliski jedan drugom, tako  da  su se kadgod sreli,  imali bi o čemu da popričaju,  zajedničke teme bi brzo našli. 

Tajna koju su tako voleli i Dikens i Dostpjevski ostaje narazjašnjena

Međutim, mašta i fantazija koje su svojstevne književnom stvaralaštvu,  za nauku nisu prigodne,  pa bi otud umesto pitanja „Jesu li se sreli Dikens i Dostojevski?”  bilo primerenije postaviti drugo pitanje: „Ko je to izmlislio da  su se oni sreli?”

Na to pitanje uzaludno je čekati odgvor iz jednostavnog razloga što se ono  i nema  kome postaviti.  U toj zamršenoj priči desio se još jedan ne manje čudan slučaj - autor tog članka u časopisu The Dickensian,  čije ime Majkl Holington iz etičkih razloga  je molio da se ne spominje,  doživeo je saobraćajni udes,  o čemu je  saopšteno na sajtu Dikensovog fonda.  Njegovo stanje je još uvek teško,  pa je poptuno nemoguće da se od njega bilo što sazna o tom navodnom pismu Dostojevskog o tobožnjem njegovom susretu sa Dikensom. 

Tajna,  koju su tako volela oba pisca,  kao što se vidi,  ostaje nerazjašnjena. 


Branko Rakočević