Tumačenje Platona u nacističkoj Nemačkoj

Zašto su nacistički filozofi uzdigli Platon na tron glavnog ideološlog inspiratora Trećeg rajha?

Kako Karl Poper interpretira Platonovu sintezu filozofije i vlasti?

Kako je Platon bio denacifikovan u periodu posle Drugog svetskog rata?

Filozofija i vlast

Filozofija i vlast je velika, teška, višeznačna  problematika i  retko koji je filozf mogao  proći mimo nje a da je se ne dotkne  ostavši potpuno neutralan u odonsu na nju. 

I sam Hajdeger  koji nikad nije ignorisao društvene debate je najbolji primer  za to.

Postavši ideolog nacističke  Nemačke,   Platon je zauzeo  vidno mesto  među najmobilizatorskim filozofima uporedo sa Fihteom i Hegelom,   što nije bio slučaj i s Aristotelom.

Teze da je nacional-socijalstička revolucija  ustvari ostvarenje Platonovih idja  o vlasti

Još 1930-ih godina  objavnjen je   veliki broj     knjiga i studija u kojima  je dokazivana teza da    nacional-socijačsitčka revolucija   koja se dogodila  1933.  nije ustvari ništa drugo  nego ostvarenje Platonovih ideja iz njegovih dela „Politika“  i „Država“.

Ta je tema dobro izučea. 

Treba istaći da tu nije reč samo o filozofiji jer praktično  celokupna  istorija drevne   Nemačke  je vrlo lako bez ikakvog  podstrekivanja  dobrovoljno uključena   u takozavni gljajšaltung podčiljen opštem ideolološkom zadatku.

I sama istorija  antičke filozifija je bila samo deo  tih nauka o drevnosti.

Šta dse desilo posle?

Kako se pokazalo,  Platon je  posle ostao sasvim pristojan milsilac i uzčavanje njegovih ideja ne samo što se nije  suzilo,   nego se čak i proširilo.

Tihi proces denacifikacije Platona u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata

U samoj Nemačkoj se posle Drugog svetskog  rata odvijao  tihi proces denacifikacije  Platona i on  sam po sebi pobuđuje veliku i razumljivu pažnju  istraživača. 

Sve bi bilo prosto da je možda posle završetka rata bilo moguće reći kako su nacisti sve shvatili naopačke,  nepravilno tumačeći Platona,   neparavilno interpretirajući jedne aspekte istovremeno zanemarujući druge, i svu  nacističku interpretaciju  Platona možemo u celini odbaciti kao proizvoljnu i netačnu. 

Tako našto bi bilo suviše prosto. 

Presudan uticaj tumačenja filozofa Karla Popera

Ali tu je iznikao jedan  nepredviđeni fakotor i pojavio se u liku  poznatog filozofa  Karla  Popera.

Karl Poper,  austrijski filzof jevrejskog porekla,   sačeko je anšlus,   to jeste aneksiju,  prisajdinjenje Austrije  fašističkoj Nemačkoj nalazeći se u progonstvu  na Novom Zelandu gde je predavao i saznavši za anšlus  i za celu evropksu tragediju,  odlučio je da svoj sledeći rad posveti odnosu  filozofije i vlasti  pa je tako nekoliko godina istraživanja posvetio  projektu „Otvoreno društvo  i njgobi neprijatelji“.
 
U prvom tomu tog rada „Platonove  čari“  (The  Spell of Plato) se analizira kako je Platon  postao  privlačan  za kasniije  mislioce  koji su maštali ili čak pokušavali da ostvare sintezu filozofije i vlasti. Razumljivo,  ovde se ima u vidu pre svega  Platonov ideal političkog uređenja u kojemu filozpfi upravljaju,   a upravljači  filozofiraju.

I ceo Platonov politički program  plus njegovi praktični pokušaji da ga realizuje,  njegova bezsupešna  sicilijanska ekspedicija  kao pokušaj oživotvorenja njegovoh filoszofskih ideja pripadaju upravo ovom korpusu.

Platon kao predskazatelj,  preteča Trećeg rajha

I pred posleratnim filozfima je iznikao problem: pokzaalo se,  naime,  da je  nemoguće odbaciti  nacističko čitanje Platona  kao nepravilno iz prostog razloga 

Oni su  u Platonu prepoznali i videli u njemu  predskaztelja,  preteču Trećeg rajha.

A Poper je kod Platona video i zloslutne   osobine koje su  upropastile i pokvarile odnose između vlasti i filozofije   za mnogo vekova i da tome konačno jednom treba da dođe kraj.

Da još jednom rezimiramo  situaciju koja je dovela do  nacifikacije  Platona.

Ovde su se našli i neki  izolovani mislioci koji su ili došli iz fenmonelogije ili  su bili zastupnici   različitih rasnih terorija,   koje su tada bile u potpunosti etablirane  i postale predemt univerzitetskih predavnja i istraživanja.

Istraživački program  „trećeg humanizma“ Vernera Jejgera  bio je drugi pravac  koji su politički tumačili Platona .

Krug Štefana Georga je  Platona stavio na štit  praveći od njega faktički  svoj najvažniji  fetiš,  idol.

Na ovaj ili onaj način oni su zajedno sa dežurnim ideolozima Trećeg rajha –Rozenberhom,  Bojmlerom i Krikom uzdigli Platona  na pijedestal glavnog ideološkog oslonca Trećeg  rajha.

Platon  ije više bio firer Antike,  niti Hitler Platon današnjice

Posle rata neki od tih aktera su  nastavili  sa istarživanjem Platona i izveli  neke površne,   ritualne  i pokajničkog karaktera  zaključke koje su im omgućile da i dalje pišu o autoru „Države“.

Razume se,  oni sada više nisu mogli pisati da je Platon  firer Antike ili da je Hitler današnjice Platon. 

Ali su oni davali pronicljive signale svojim čitaocima da su zadržali pređašnju poziciju koristeći posebno markirane reči, pozivali se na iste one argumente kao  pre kao  rata. Među njima je,  istina,  bilo i onih  koji su  izvršili potpunu konverziju, napustili ranija gledišta i sada ispovedaju nešto sasvim drugo.

Bilo je i tananijih  reinterpretacija.  Neki su uazili u otvorene   sporove  s Poperom što im  je opet dozvoljvalo da izbegnu direktne konfrontacije s nacističkim  autorima na koje više niklo nije obraćo pažnju,  pa se i bilo kavo sporenje s njima smatralo za nauku izgubljenim vremenom.

To je oponenetma  omogućavalo da se i bez pominjanja imena tih naučnika   ustreme na Popera  i poziciju načnika čija se imena ne spominju i njihovu interpretaciju autora „Zakona“.

 Treba pri svemu ovome istaći da Proper nije bio prvi folozof koji je proučavao odnos filozofa i  vlasti.

On se opirao na dovoljno dugu liberalnu tradiciju pre svega englesku u osuđivanju te alijanse filozofa i vlasti koju je Platon postavio ili ih je rehabilitovao.

Platon - neprijatelj demokratije

Drugi pokušaji interpretacije bili su još zaoštreniji.  Tako na primer,  ni za koga noje bila tajna da je Platon  bio neprijatelj demokratije.  Ali,  našli su se neki  demokratski,  liberalno nastrojeni mislioci  koji su hteli  da sačuvaju Platona   u svojstvu prrdemta za istraživanje i koji su ga  tretirali  u ovakvom duhu:
da,  Platon je zaista  kritikovao demokratiju i to onu nesavršenu demokratiju svoga polisa    Atine IV veka pre noe ere,  ali  su te kritike polazile s tačke gledišta ideala  demoktatzije,  to jeste,  on je želeo da Atinu podigne do ideala demokratije.

To je,  razumljivo,  ostavljalo snažan utisak, ali se tome prisitupalo samo  sa  plemenitim ciljem: da se Platon sačuva kao  dostojan objekat izučavanja  u savremenom liberalno-demokratskom kontekstu.

Jednom rečju,  poslednjih decenija, a u mnogim slučajevima i danas,   suočavamo sa sa pokušajima reinterpretacije  Platona u kojemu nacističko,  fašističko tumačenje  ostaje  orijentir,  ex negativo,  po kontrastu poput grane  koju je  nužno   odgurnuti. 

Sada je nepohodno ubediti sebe,  urednike,  izdavače,  čitaoce,   u to  da je Platon  učitelj demokratije,  učitelj dijaloga, učitelj argumentacije,  ubeđivanja,   a ne nužnosti,   itd.

A što  ne može proći bez navođenja na razmišljanje  o ulozi  hermanautičkog ili interpretacionog nasilja u našim naukama o čoveku.

Je li mogće u potpunosti apstrahovati  taj fakotor?

Da li je moguće govoriti o bilo kakvoj istini u delima  čovekovim,  u conditio humana,   kao o predemtu  izučvanja  ili smo mi uvek u vlasti nekih tropizama,   nekih predispozicija istraživanja?

Odgovori su pred nama,  samo  treba do njih dospeti.

Quad erat  demonstrandum (Što je i trebalo dokazati).


Branko Rakočević