Završna reč Ilije Gorjačeva – ruskog nacionaliste kojeg je Srbija isporučila Moskvi

Gorjačev je uhapšen u Srbiji i isporučen Moskvi po poternici koja je za njim predhodno raspisana. Gorjačev je pre hapšenja živeo u Srbiji gde se bavio novinarstvom i naučnim radom.

Tokom suđenja je tvrdio da je nedužan, a Pravda ekskluzivno prenosi njegovu završnu reč na suđenju.

Piše: Ilja Gorjačev

U stvari, mene optužuju da sam revolucionar. Ne, po temperamentu se ne uklapam, zato me drugi revolucionari i radikali ne vole, ne vole ni predstavnike službi bezbednoosti, koji su navikli da prvo konstruišu, a zatim da razotkrivaju zavere. Njima su potrebni revolucionari kao materijal. A evo sa građanskim, političkim ljudima, sam iz tog razloga uvek lako nalazio zajednički jezik, jer su oni podržavali mene i „Ruski obraz“.

Suverena ideja je došla mnogo ranije, „Ruskog proleća“ 2014. godine na Krimu, zato je „Ruski obraz“ još 2008-2009 godine imao podršku, jer je još tada govorio, ono što govore danas na televizijskom kanalu Rusija.

A sada o optužbama.

Akademik Pavlov, je u svom Nobelovskom predavanju, o „Ruskom umu“ pročitanom još 1917. godine rekao je da, na žalost, ruski um ne funkcioniše sa činjenicama i rečima, i da je reč u stvari, samo oznaka za stvari i ništa više. Uvek treba tražiti za rečima činjenice. Sve optužbe protiv mene, kao što ste videli, baziraju se na kontradiktornim iskazima, Nikite Tohonova, koji je deo života proveo u zatvoru i njegovog saučesnika Jevgenija Hasisa, koji se odnose na mene i naše obraćanje na internetu. Ali sve to je pod istragom, i zašto nam na sudu nisu prikazali navodno moja brojna priznanja o umešanosti u borbe organizacija ruskih nacionalista.

Uopšte, čak je i kardinal Rišelje govorio: „Dajte mi frazu čoveka od tri reči, i ja ću naći za šta da ga obesim“. Zato su optužbe protiv mene podkrepljene izjavama Tohonova i Hasisa, izvučene iz konteksta mesto/vreme/razgovori, citirane iz online komunikacije, koja je morala da stvori negativnu sliku o meni. U principu, dokazi moraju ići za činjenicama, a ne da ih formiraju percepcije i zamene za fizičke dokaze.

Mnogo su ovde govorili o Ruskom obrazu – legalnoj organizaciji, i u suštini, mene optužuju za osnivanje organizacije. Ponosim se Ruskim obrazom, kao organizacijom, i ljudima koji su deo organizacije, sve njih ja mogu da nazovem svojim drugovima i prijateljima.

Politika, to je ozbiljna, ali ne civilizovana igra. Igra po pravilima. Da, ima konkurenata, njih po potrebi, ponekad nazivaju neprijateljima, ali jučerašnji nepriajtelji postanu prijatelji, i obrnuto. Kao fudbal. Ja to tako i doživljavam. Zato veoma žalim zbog smrti Fjodora Filatova, Azizova, Stanislava Merkelova, ilije Džaparide i Rasula Halilova. Politika, to je bezkrvna igra. Zato ja ne verujem u postojanje BORN-a, kojeg su izmislile službe bezbednosti, koji kontroliše narandžaste vukodlake u uniformama, koje ja nazivam „banda“.

Razlog za moje krivično gonjenje je političke prirode, to je bilo jasno svim nezavisnim posmatračima. Toliko od mene.