Kome je od koristi buka oko „Mladićevih dnevnika“?

Italijanski list „Republika“ plasirao je kao senzaciju odlomke iz dnevnika bivšeg komandanta armije bosanskih Srba, generala Ratka Mladića. U članku pod naslovom „Užasni Mladićevi dnevnici: „Mi treba da uništimo muslimane, kako bi smo izgradili Veliku Srbiju“, tvrdi se, da su 18 svezaka otkrile vlasti Srbije za vreme pretresa u Mladićevoj kući u Beogradu, koje su potom predate Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Po mišljenju „Republike“, ovi dnevnici predstavljaju „značajan dokaz krivice“ generala Mladića, „za kojom su tako dugo tragali tužioci“. „Preko tri hiljade petsto stranica još više od svedočenja preživelih u toj klanici u Srebrenici, optužuje dželata“ – kliče novinar Renato Kaprile.
 

Italijanski list se sa takvim žarom uhvatio za Mladićeve dnevnike, upravo kao da je unapred znao za njihovo postojanje i sadržinu. Međutim, ako je verovati toj istoj „Republici“, ovi materijali nalazili su se u posedu Haškog tribunala, koji tradicionalno budno prati kako slična svedočanstva ne bi procurela u medije. Dovoljno je setiti se skandala sa portparolom bivšeg Glavnog tužioca Tribunala Karle del Ponte, Flores Artman, protiv koje je čak podignuta optužnica zbog oglašavanja tajne. I odjednom su u štampu dospeli dnevnci jedne od glavnih figura svih procesa Haškog tribunala! Hteli, ne hteli, moramo sumnjičiti novinare i istragu za zaveru.
 

A i cilj sličnog curenja informacije sasvim je proziran. Jer proces koji je u toku u Hagu protiv bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića suočava se sa ozbiljnim problemima za tužioce. Optuženi ne samo da ne priznaje svoju krivicu, niti pristaje na pogodbu sa istragom, već je odlučan u nameri da samostalno dokaže svoju nevinost. I odjednom se tu pojavljuje informacija o tome, da tužioci imaju otvorene dnevnike njegovog najbližeg saborca, koji može postati moćan faktor za psihološki uticaj.
 

No, sve su to tehnička pitanja. Ništa manje nije zanimljivo ni to, šta konkretno stavlja na teret Ratku Mladiću list „Republika“? A evo šta: istrgnute iz konteksta fraze, koje nisu dokaz konkretnih zločina, već pre geopolitička razmišljanja generala. Razmišljanja jesu po vojnički i surova i reska. Ali ako su u pitanju čak i istinske namere generala – sudi se za učinjeno, a ne za planove. Uostalom, evo citata:
 

„Muslimani su zajednički neprijatelj nas i Hrvata, mi treba da ih sateramo u ćošak“ – tvrdio je, tobože, Ratko Mldić, i „Republika“ te reči povezuje sa antimuslimanskim „etničkim čišćenjem“. Ali dopustite: to, što su Srbi i Hrvati ratovali upravo sa muslimanima – to su sami počeci istorije bosanskog rata. Gde je tu činjenično stanje zločina? A i što se „etničkog čišćenja“ tiče, kao i „logora smrti“ za muslimane, pitanje nije onako kako bi ga želeo predstaviti italijansi novinar.
 

A evo još jedne „košmarne“ fraze iz dnevnika, po oceni „Republike“: „Balkan se pretvara u front rata između snaga, koje žele germanizovati zonu i onih, koji je žele islamizirati“. Opet se radi o geopolitičkoj analizi, a ne o vojnim naređenjima ili raportima. O ratu između hrišćanstva i muslimanstva pisao je još Samjuel Hanington, koji nipošto nije figura protiv koje se vodi istraga Haškog suda. Ako bi iko i mogao potcenjivati islamsku opasnost, to svakako ne bi trebalo da budu Italijani!
 

A evo još jedne lukave zamene teza iz članka u „Republici“. List navodi citat iz „dnevnika“ srpskog generala o tome, da „zapadna koalicija misli da je našla formulu da nas Srbe, i druge balkanske narode, pretvori u hordu lutalica“ – i proglašava sličnu izjavu ni manje ni više nego „teškom optužbom za zlosrećno mešanje EU i SAD“. Ako je slediti sličnu logiku, onda po ideji svaku kritiku politike Vašingtona i Brisela treba smatrati „teškom optužbom“, kojom treba da se pozabave Haški tribunal i druge odgovoarajuće međunarodno-pravne institucije.
 

I najzad, apoteoza razobličavajućih otkrovenja „Republike“. Ispostavlja se, da je „krvožedni“ Mladić došao dotle da je u jednoj od svojih svezaka zapisao: „EU i SAD flertuju sa muslimanima, zato što imaju interese na Bliskom Istoku, i stoga im je neophodno da pristanu na nekakve ustupke“. Ali evo izjave jednog od glavnih oponenata generala – pokojnog američkog kongresmena Toma Lantoša. On je jednom izjavio da ulogu SAD u stvaranju muslimanske Bosne i Hercegovine u centru Evrope treba da na dostojan način ocene „ne samo odgovarajući lideri muslimanskih država – takvih kao što su Indonezija, - nego takođe i džihadisti svih mogućih boja“ (2). Ako se Mladić osudi na osnovu sličnih izjava za „etničko čišćenje“, onda zajedno sa njim na istoj klupi treba da sedi senka Lantoša kao saučesnka „u zajedničkom zločinačkom poduhvatu“. Poznato je da je u ratovima SAD u Avganistanu i Iraku ubijenih muslimana na stotine hiljada, u najmanju ruku – „po jedna Srebrenica nedeljno“, i zato podrška bosanskih muslimana, a ujedno i kosovskih muslimana-albanaca, omogućava Amerikancima da „relativizuju i zamagle“ slične činjenice. (3).
 

Jednom rečju, smeštena u naslov tvrdnja, koja tobože pripada generalu Mladiću – „Mi treba da uništimo muslimane kako bi smo izgradili Veliku Srbiju“ u tekstu članka se ne navodi, i zato ostaje tajna i njeno poreklo, i samo postojanje u realnosti.
 

Ali što je još karakterističnije – „senzacija“, koju lansira list „Republika“, u stvari nije tajna za balkanske zemlje. Još mesec pre (!) objavljivanja članka u italijanskjom listu, u beogradskoj „Politici“ video sam obiman materijal pod naslovom „O čemu govore dnevnici Ratka Mladića“? U njemu se podrobno analiziraju – ne, ne istrgnuti iz konteksta citati, već psihološki fon dokumenta, razlozi (veoma ozbiljni), zbog kojih je general Mladić vodio svoje beleške, najzad, specifičnosti uzajamnih odnosa između njega i drugih srpskih lidera, pored ostalog između Radovana Karadžića i Slobodana Miloševića. Autor članka u „Politici „Ljubodrag Stojadinović naglašava, da „ratni dnevnici nisu apsolutno ništa drugo do ono, što je isplivalo iz Mladićevih memoara, - obične „napomene“ – primedbe na terenu za vreme zasedanja, razmišljanja i konspekti...Karakterističnim primerom on smatra jednu od izjava generala, koja karakteriše njegov odnos prema planu Vensa-Ovena o uređenju Bosne i Hercegovine : „Plan odbaciti – u ratu pobediti!“. Danas možemo sporiti oko toga, da li je pravilno postupio tada Ratko Mladić – a i kompletno rukovodstvo bosanskih Srba – ali je jasno, da slična fraza ne može služiti kao dokaz krivice optuženog u normalnom međunarodnom sudu.
 

Uostalom, upravo Haški tribunal i ne treba smatrati „normalnim“. Zato on i može bez pardona pustiti u opticaj ne samo „dnevnike“ Ratka Mladića (koji su umnogome geopolitički konspekt), već i samu publikaciju u listu „Republika“. Šta je tu svedočanstvo optužbe!
 

Gore pomenuta gospođa del Ponte u svojim memoarima je jednom priznala, da je Haški tribunal morao delovati „u sivoj zoni između pravne i političke sfere“ (5) Misao je veoma precizna – bez obzira na ličnost njenog autora. Isisana iz prsta publikacija u „Republici“ – koju su rado prihvatila druga zapadna sredstva za masovno informisanje – očgledan je primer slične rabote u „sivoj zoni“.

______________________

[1] La Repubblica,15.09.2010.
[2] The Huffington Post, 20.04.2007.
[3] Karganoviħ S., Simiħ LJ. Srebrenica: dekonstkrucija jednog virtuelnog genocida. Beograd, 2010. S.129.
[4] Politika, 18.08.2010.
[5] Del Ponte K. Lov: ja i ratni zločinci. M., 2008. S.20. 
 

Petar Ahmedovič ISKENDEROV - starijinaučnisaradnik Instituta slavistikeRAN, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista«Vremjanovostjej» i radiostanice«Glas Rusije».