Коме је од користи бука око „Младићевих дневника“?

Италијански лист „Република“ пласирао је као сензацију одломке из дневника бившег команданта армије босанских Срба, генерала Ратка Младића. У чланку под насловом „Ужасни Младићеви дневници: „Ми треба да уништимо муслимане, како би смо изградили Велику Србију“, тврди се, да су 18 свезака откриле власти Србије за време претреса у Младићевој кући у Београду, које су потом предате Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу. По мишљењу „Републике“, ови дневници представљају „значајан доказ кривице“ генерала Младића, „за којом су тако дуго трагали тужиоци“. „Преко три хиљаде петсто страница још више од сведочења преживелих у тој кланици у Сребреници, оптужује џелата“ – кличе новинар Ренато Каприле.
 

Италијански лист се са таквим жаром ухватио за Младићеве дневнике, управо као да је унапред знао за њихово постојање и садржину. Међутим, ако је веровати тој истој „Републици“, ови материјали налазили су се у поседу Хашког трибунала, који традиционално будно прати како слична сведочанства не би процурела у медије. Довољно је сетити се скандала са портпаролом бившег Главног тужиоца Трибунала Карле дел Понте, Флорес Артман, против које је чак подигнута оптужница због оглашавања тајне. И одједном су у штампу доспели дневнци једне од главних фигура свих процеса Хашког трибунала! Хтели, не хтели, морамо сумњичити новинаре и истрагу за заверу.
 

А и циљ сличног цурења информације сасвим је прозиран. Јер процес који је у току у Хагу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића суочава се са озбиљним проблемима за тужиоце. Оптужени не само да не признаје своју кривицу, нити пристаје на погодбу са истрагом, већ је одлучан у намери да самостално докаже своју невиност. И одједном се ту појављује информација о томе, да тужиоци имају отворене дневнике његовог најближег саборца, који може постати моћан фактор за психолошки утицај.
 

Но, све су то техничка питања. Ништа мање није занимљиво ни то, шта конкретно ставља на терет Ратку Младићу лист „Република“? А ево шта: истргнуте из контекста фразе, које нису доказ конкретних злочина, већ пре геополитичка размишљања генерала. Размишљања јесу по војнички и сурова и реска. Али ако су у питању чак и истинске намере генерала – суди се за учињено, а не за планове. Уосталом, ево цитата:
 

„Муслимани су заједнички непријатељ нас и Хрвата, ми треба да их сатерамо у ћошак“ – тврдио је, тобоже, Ратко Млдић, и „Република“ те речи повезује са антимуслиманским „етничким чишћењем“. Али допустите: то, што су Срби и Хрвати ратовали управо са муслиманима – то су сами почеци историје босанског рата. Где је ту чињенично стање злочина? А и што се „етничког чишћења“ тиче, као и „логора смрти“ за муслимане, питање није онако како би га желео представити италијанси новинар.
 

А ево још једне „кошмарне“ фразе из дневника, по оцени „Републике“: „Балкан се претвара у фронт рата између снага, које желе германизовати зону и оних, који је желе исламизирати“. Опет се ради о геополитичкој анализи, а не о војним наређењима или рапортима. О рату између хришћанства и муслиманства писао је још Самјуел Ханингтон, који нипошто није фигура против које се води истрага Хашког суда. Ако би ико и могао потцењивати исламску опасност, то свакако не би требало да буду Италијани!
 

А ево још једне лукаве замене теза из чланка у „Републици“. Лист наводи цитат из „дневника“ српског генерала о томе, да „западна коалиција мисли да је нашла формулу да нас Србе, и друге балканске народе, претвори у хорду луталица“ – и проглашава сличну изјаву ни мање ни више него „тешком оптужбом за злосрећно мешање ЕУ и САД“. Ако је следити сличну логику, онда по идеји сваку критику политике Вашингтона и Брисела треба сматрати „тешком оптужбом“, којом треба да се позабаве Хашки трибунал и друге одговоарајуће међународно-правне институције.
 

И најзад, апотеоза разобличавајућих откровења „Републике“. Испоставља се, да је „крвожедни“ Младић дошао дотле да је у једној од својих свезака записао: „ЕУ и САД флертују са муслиманима, зато што имају интересе на Блиском Истоку, и стога им је неопходно да пристану на некакве уступке“. Али ево изјаве једног од главних опонената генерала – покојног америчког конгресмена Тома Лантоша. Он је једном изјавио да улогу САД у стварању муслиманске Босне и Херцеговине у центру Европе треба да на достојан начин оцене „не само одговарајући лидери муслиманских држава – таквих као што су Индонезија, - него такође и џихадисти свих могућих боја“ (2). Ако се Младић осуди на основу сличних изјава за „етничко чишћење“, онда заједно са њим на истој клупи треба да седи сенка Лантоша као саучеснка „у заједничком злочиначком подухвату“. Познато је да је у ратовима САД у Авганистану и Ираку убијених муслимана на стотине хиљада, у најмању руку – „по једна Сребреница недељно“, и зато подршка босанских муслимана, а уједно и косовских муслимана-албанаца, омогућава Американцима да „релативизују и замагле“ сличне чињенице. (3).
 

Једном речју, смештена у наслов тврдња, која тобоже припада генералу Младићу – „Ми треба да уништимо муслимане како би смо изградили Велику Србију“ у тексту чланка се не наводи, и зато остаје тајна и њено порекло, и само постојање у реалности.
 

Али што је још карактеристичније – „сензација“, коју лансира лист „Република“, у ствари није тајна за балканске земље. Још месец пре (!) објављивања чланка у италијанскјом листу, у београдској „Политици“ видео сам обиман материјал под насловом „О чему говоре дневници Ратка Младића“? У њему се подробно анализирају – не, не истргнути из контекста цитати, већ психолошки фон документа, разлози (веома озбиљни), због којих је генерал Младић водио своје белешке, најзад, специфичности узајамних односа између њега и других српских лидера, поред осталог између Радована Караџића и Слободана Милошевића. Аутор чланка у „Политици „Љубодраг Стојадиновић наглашава, да „ратни дневници нису апсолутно ништа друго до оно, што је испливало из Младићевих мемоара, - обичне „напомене“ – примедбе на терену за време заседања, размишљања и конспекти...Карактеристичним примером он сматра једну од изјава генерала, која карактерише његов однос према плану Венса-Овена о уређењу Босне и Херцеговине : „План одбацити – у рату победити!“. Данас можемо спорити око тога, да ли је правилно поступио тада Ратко Младић – а и комплетно руководство босанских Срба – али је јасно, да слична фраза не може служити као доказ кривице оптуженог у нормалном међународном суду.
 

Уосталом, управо Хашки трибунал и не треба сматрати „нормалним“. Зато он и може без пардона пустити у оптицај не само „дневнике“ Ратка Младића (који су умногоме геополитички конспект), већ и саму публикацију у листу „Република“. Шта је ту сведочанство оптужбе!
 

Горе поменута госпођа дел Понте у својим мемоарима је једном признала, да је Хашки трибунал морао деловати „у сивој зони између правне и политичке сфере“ (5) Мисао је веома прецизна – без обзира на личност њеног аутора. Исисана из прста публикација у „Републици“ – коју су радо прихватила друга западна средства за масовно информисање – очгледан је пример сличне работе у „сивој зони“.

______________________

[1] La Repubblica,15.09.2010.
[2] The Huffington Post, 20.04.2007.
[3] Каргановиħ С., Симиħ Љ. Сребреница: деконсткруциjа jедног виртуелног геноцида. Београд, 2010. С.129.
[4] Политика, 18.08.2010.
[5] Дел Понте К. Лов: ја и ратни злочинци. М., 2008. С.20. 
 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старијинаучнисарадник Института славистикеРАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа«Времјановостјеј» и радиостанице«Глас Русије».