Bez Istočnih dogovora živeli bi u drugoj Evropi

Nemački kancelar koji se spustio na kolena pred spomenikom žrtvama fašizma u Varšavi je prizor koji je pre 40 godina izazvao burnu reakciju Zapadne Nemačke. Besneli su i desni i ultradesni. Pisali su po zidovima:  Streljati Branta! (Willy Brandt an die Wand). Otvoreno su istupali protiv istočne politike koalicije Brant-Scheel. Pokušavali su da ne dozvole ratifikaciju u bundestagu. Krivili su ga za izdaju nemačkih interesa. O događajima nedavne istorije politički posmatrač „Glasa Rusije“ Sergej Guk razgovarao je sa učesnikom sovjetsko-nemačkih pregovora koji su kasnije prerasli u Moskovski dogovor Valentinom Falinom:
 

„Taj dogovor  nije samo stranica evropske već i svetske diplomatije. Primetiću da su SAD bile protiv zaključivanja Moskovskog dogovora. Oni su tražili od Branta da ne potpisuje 12.avgusta 1970 godine. Drugo: protiv Moskovskog dogovora je bilo rukovodstvo NDR. I morali smo da uložimo mnogo truda da ubedimo Ulbrihta da se ne protivi. Neke sumnje su imali i Poljaci. Sve to treba da se uzme u obzir kada govorimo o istočnim dogovorima.
 

Ali bez Moskovskog dogovora ne bi bilo ni Varšavskog, ni dogovora sa Čehoslovačkom, u kojem je Minhenski sporazum odbačen. I drugih stvari ne bi bilo: Finalnog akta u Helsinkiju i svega što je došlo nakon njega.
 

Osim u uspehu helsinškog foruma Istočni dogovori su odigrali važnu ulogu u smanjenju napetosti na relaciji Istok-Zapad. Na primer, nisu mogli da ne utiču na atmosferu koja je dovela do potpisivanja sporazuma SSSR-SAD o ograničenjima potencijala atomskih raketa. Evo ocene Valentina Falina:
 

Kako piše u svojim memoarima Kisindžer, SAD nisu videle u dogovorima koji su potpisali sa nama 1972-73 godine promenu strategije SAD. On je smatrao da je to bio taktički korak na kojem se dobilo u vremenu. Jer SAD za vreme vijetnamske kampanje nisu imale sredstva za trku u naoružanju. Drugo: trebalo je baciti kost protivnicima vijetnamskog rata, pristalicama mirnog rešenja konflikata u Evropi i SAD. Treća primedba Kisindžera jeste da je bilo potrebno da se spreči slučajan početak atomskog rata. Četvrto: da se pripreme uslovi za proterivanje SSSR sa Bliskog i Srednjeg Istoka. Naši eksperti, pa i ja, pokušavali su da ubede naše rukovodstvo da ne veruje previše rečima na papiru. Amerikanci se pridržavaju dogovora sve dok im to odgovara, a zatim im daju šire tumačenje. Ali, na žalost, glas razuma nije uslišan.
 

Istočni dogovori su samo kompromis. Ali svoju glavnu ulogu – garanta neprikosnovenosti posleratnih granica Evrope u to vreme– oni su bez sumnje odigrali. Politika Vilija Branta je poslužila u omekšavanju konfrontacije blokova. I bar samo zbog toga osnivači i arhitekte Istočnih dogovora zaslužuju priznanje potomaka.