Без Источних договора живели би у другој Европи

Немачки канцелар који се спустио на колена пред спомеником жртвама фашизма у Варшави је призор који је пре 40 година изазвао бурну реакцију Западне Немачке. Беснели су и десни и ултрадесни. Писали су по зидовима:  Стрељати Бранта! (Willy Brandt an die Wand). Отворено су иступали против источне политике коалиције Брант-Сцхеел. Покушавали су да не дозволе ратификацију у бундестагу. Кривили су га за издају немачких интереса. О догађајима недавне историје политички посматрач „Гласа Русије“ Сергеј Гук разговарао је са учесником совјетско-немачких преговора који су касније прерасли у Московски договор Валентином Фалином:
 

„Тај договор  није само страница европске већ и светске дипломатије. Приметићу да су САД биле против закључивања Московског договора. Они су тражили од Бранта да не потписује 12.августа 1970 године. Друго: против Московског договора је било руководство НДР. И морали смо да уложимо много труда да убедимо Улбрихта да се не противи. Неке сумње су имали и Пољаци. Све то треба да се узме у обзир када говоримо о источним договорима.
 

Али без Московског договора не би било ни Варшавског, ни договора са Чехословачком, у којем је Минхенски споразум одбачен. И других ствари не би било: Финалног акта у Хелсинкију и свега што је дошло након њега.
 

Осим у успеху хелсиншког форума Источни договори су одиграли важну улогу у смањењу напетости на релацији Исток-Запад. На пример, нису могли да не утичу на атмосферу која је довела до потписивања споразума СССР-САД о ограничењима потенцијала атомских ракета. Ево оцене Валентина Фалина:
 

Како пише у својим мемоарима Кисинџер, САД нису виделе у договорима који су потписали са нама 1972-73 године промену стратегије САД. Он је сматрао да је то био тактички корак на којем се добило у времену. Јер САД за време вијетнамске кампање нису имале средства за трку у наоружању. Друго: требало је бацити кост противницима вијетнамског рата, присталицама мирног решења конфликата у Европи и САД. Трећа примедба Кисинџера јесте да је било потребно да се спречи случајан почетак атомског рата. Четврто: да се припреме услови за протеривање СССР са Блиског и Средњег Истока. Наши експерти, па и ја, покушавали су да убеде наше руководство да не верује превише речима на папиру. Американци се придржавају договора све док им то одговара, а затим им дају шире тумачење. Али, на жалост, глас разума није услишан.
 

Источни договори су само компромис. Али своју главну улогу – гаранта неприкосновености послератних граница Европе у то време– они су без сумње одиграли. Политика Вилија Бранта је послужила у омекшавању конфронтације блокова. И бар само због тога оснивачи и архитекте Источних договора заслужују признање потомака.