„Sveti rat“ – pesma-spomenik

Dan sećanja i tuge – tako je u kalendaru Rusije upisan 22. jun. To je podsećanje na strašnu tragediju u istoriji zemlje 20. veka. Pre 70 godina, 22. juna 1941., fašistička Nemačka je podlo napala Sovjetski Savez. Počela je etapa Drugog svetskog rata – žestoki sovjetsko-nemački rat, koji se u Rusiji i na postsovjetskom prostoru naziva Veliki Otadžbinski rat. Taj rat ima svoje besmrtne simbole. Jedan od njih je pesma „Sveti rat“, koja se prvi put čula 26. juna 1941. godine.

...Jedna od glavnih moskovskih „adresa“ Velikog Otadžbinskog rata je trg Beloruske železničke stanice. Odatle su junskih dana 41. godine polazili na Zapadni front vojni ešaloni, pratili su ih porodice, bliski, prijatelji. I upravo se tamo čula prvi put čuvena pesma „Sveti rat“.

Priča o nastanku te pesme je neverovatna. Stihove koji počinju rečima „ustani, zemljo ogromna“, puni boli i besa prema neprijatelju, pesnik Lebedev-Kumač je napisao za jednu noć. Još 4 sata je bilo potrebno da se rodi muzika. Njen autor je kompozitor i dirigent armijskog hora, osnivač legendarnog Ansambla pesama i plesova Ruske Armije Aleksandar Aleksandrov. Taj ansambl je pripremao patriotski koncert za one koji odlaze na front i odlučio da predstavi i novu pesmu. Sačuvan je arhivski snimak sećanja sina Aleksandra Aleksandrova – Borisa, koji je nasledio oca kao rukovodilac ansambla. A tada, u junu 1941. godine, Boris Aleksandrov je dirigovao premijernim izvođenjem pesme na Beloruskoj železničkoj stanici:

Kada je došao na probu, napisao je na tabli tekst i note – priča Boris Aleksandrov o svom ocu – zato što nije bilo vremena da se štampaju. Svi smo brzo prepisali za sebe note i reči i brzo ih naučili. Narednog dana smo već nastupali sa novom pesmom na Beloruskoj železničkoj stanici, i vojska koja je odlazila na front, sa tom pesmom je i otputovala. A zatim je zapevao čitav sovjetski narod.

Prema savremenoj oceni muzičara, pesma „Sveti rat“ nije samo genijalna, već izvanredno redak primer ratne himne: ona je tačno govorila o ciljevima za koje treba da se bori armija, i obraćala se svakom patrioti ogromne zemlje bez ogleda na nacionalnost, profesiju, konfesiju. Kako priznaju veterani Velikog Otadžbinskog rata, na frontu ih je pesma svuda pratila, zvučala je u njima kada su išli u boj.

Snagu pesme su osetili još prvi koji su je čuli. Boris Aleksandrov je mnogo puta o tome pričao svom sinu, unuku autora muzike Jevgeniju. Sada Jevgenij Aleksandrov priča nama:

Kada su prvi put otpevali „Sveti rat“ usledila je potpuna tišina. I otac mi kaže: pogledamo se ja i tvoj deda – šta se dešava? Možda nije uspelo, nisu prihvatili pesmu? A zatim – eksplozija emocija. Aplauz, izvici „ura“, vojnici su tražili da je ponovimo, ponovo i ponovo. Bio je to koncert jedne pesme...

Na fasadi zdanja Beloruske železničke stanice u Moskvi stoji jedan od najneobičnijih memorijalnih simbola – bareljefni spomenik pesmi „Sveti rat“. Na njemu se vide vojnici koji idu ka vozu, njihove majke i žene, deca, koji žure da ih zagrle možda poslednji put. I, naravno – muzičari ansambla Aleksandrova. U centru – on sam sa podignutim rukama i dirigentskom palicom...

Tako je to bilo juna meseca 1941.godine, kad je Veliki otadžbinski rat upravo započeo i Beloruska železnička stanica za mnoge bila mesto teškog rastanka. Ali kroz četiri godine, u proleće 1945., majke, sestre, žene i poodrasla deca dočekivala su ovde vojnike Crvene Armije, koja je uništila nemački fašizam, i Belorusku železničku stanicu su nazvali „stanicom Pobede“. U tome da je Velika Pobeda izvojevana velika je zasluga i pesme o ratu.