„Свети рат“ – песма-споменик

Дан сећања и туге – тако је у календару Русије уписан 22. јун. То је подсећање на страшну трагедију у историји земље 20. века. Пре 70 година, 22. јуна 1941., фашистичка Немачка је подло напала Совјетски Савез. Почела је етапа Другог светског рата – жестоки совјетско-немачки рат, који се у Русији и на постсовјетском простору назива Велики Отаџбински рат. Тај рат има своје бесмртне симболе. Један од њих је песма „Свети рат“, која се први пут чула 26. јуна 1941. године.

...Једна од главних московских „адреса“ Великог Отаџбинског рата је трг Белоруске железничке станице. Одатле су јунских дана 41. године полазили на Западни фронт војни ешалони, пратили су их породице, блиски, пријатељи. И управо се тамо чула први пут чувена песма „Свети рат“.

Прича о настанку те песме је невероватна. Стихове који почињу речима „устани, земљо огромна“, пуни боли и беса према непријатељу, песник Лебедев-Кумач је написао за једну ноћ. Још 4 сата је било потребно да се роди музика. Њен аутор је композитор и диригент армијског хора, оснивач легендарног Ансамбла песама и плесова Руске Армије Александар Александров. Тај ансамбл је припремао патриотски концерт за оне који одлазе на фронт и одлучио да представи и нову песму. Сачуван је архивски снимак сећања сина Александра Александрова – Бориса, који је наследио оца као руководилац ансамбла. А тада, у јуну 1941. године, Борис Александров је дириговао премијерним извођењем песме на Белоруској железничкој станици:

Када је дошао на пробу, написао је на табли текст и ноте – прича Борис Александров о свом оцу – зато што није било времена да се штампају. Сви смо брзо преписали за себе ноте и речи и брзо их научили. Наредног дана смо већ наступали са новом песмом на Белоруској железничкој станици, и војска која је одлазила на фронт, са том песмом је и отпутовала. А затим је запевао читав совјетски народ.

Према савременој оцени музичара, песма „Свети рат“ није само генијална, већ изванредно редак пример ратне химне: она је тачно говорила о циљевима за које треба да се бори армија, и обраћала се сваком патриоти огромне земље без огледа на националност, професију, конфесију. Како признају ветерани Великог Отаџбинског рата, на фронту их је песма свуда пратила, звучала је у њима када су ишли у бој.

Снагу песме су осетили још први који су је чули. Борис Александров је много пута о томе причао свом сину, унуку аутора музике Јевгенију. Сада Јевгениј Александров прича нама:

Када су први пут отпевали „Свети рат“ уследила је потпуна тишина. И отац ми каже: погледамо се ја и твој деда – шта се дешава? Можда није успело, нису прихватили песму? А затим – експлозија емоција. Аплауз, извици „ура“, војници су тражили да је поновимо, поново и поново. Био је то концерт једне песме...

На фасади здања Белоруске железничке станице у Москви стоји један од најнеобичнијих меморијалних симбола – барељефни споменик песми „Свети рат“. На њему се виде војници који иду ка возу, њихове мајке и жене, деца, који журе да их загрле можда последњи пут. И, наравно – музичари ансамбла Александрова. У центру – он сам са подигнутим рукама и диригентском палицом...

Тако је то било јуна месеца 1941.године, кад је Велики отаџбински рат управо започео и Белоруска железничка станица за многе била место тешког растанка. Али кроз четири године, у пролеће 1945., мајке, сестре, жене и поодрасла деца дочекивала су овде војнике Црвене Армије, која је уништила немачки фашизам, и Белоруску железничку станицу су назвали „станицом Победе“. У томе да је Велика Победа извојевана велика је заслуга и песме о рату.