Turska i EU: obostrano korisni konflikt

Finansijsko-ekonomskim problemima Evropske unije pridodato je naglo zaoštravanje odnosa između Brisela i jednog od zvaničnih kandidata za stupanje u ovu organizaciju – Turske. Potpredsednik turske vlade Bešir Atalaj (Beşir Atalay) zapretio je da će Ankara „zamrznuti sve svoje odnose s EU“ ukoliko predsedavanje u njoj u julu 2012. godine preuzme Kipar. Evropska komisija se zasad uzdržava od zvaničnih komentara, ali u Briselu podsećaju da je Evropska unija ovog meseca već zahtevala od Turske „da ne preti Kipru“. Situaciju analizira naš analitičar Pjotr Iskenderov.

Međutim, korene onoga što se događa treba tražiti dublje – u geopolitičkoj oblasti. I ovi koreni jasno mirišu na ugljovodonik. I Kipar, čiju vladu Ankara ne priznaje, i Turska u poslednje vreme ispoljavaju sve veću aktivnost u eksploataciji ugljovodoničkih sirovina na kopnu ostrva. Između ostalog, predsednik Kipra Dimitris Hristofias (Dimitris Christofias) objavio je odluku vlade zemlje da već u prvoj polovini oktobra izvrši probna bušenja kopna u „granicama svoje isključive ekonomske zone“. Radove namerava da izvodi američka kompanija Noble Energy. Ankara je zauzvrat izjavila o vršenju sopstvenog razgraničenja kopna s „Turskom Republikom Severnog Kipra“, koju priznaje samo Turska i o početku vršenja svojih bušotina na spornim teritorijama uz angažovanje norveškog broda Bergen Surveyor. Tako da konflikt vrlo lako može izaći na nivo NATO. Međutim, ne radi se samo o priobalnom kopnu. U poslednje vreme se zapaža porast aktivnosti Ankare bez presedana u čitavom nizu pravaca. Proces je, što se kaže, „krenuo“ pre godinu dana kad se Turska proglasila posrednikom u regulisanju iranskog nuklearnog problema. „Iranska kola“ su i danas tamo, ali je zato Ankara mogla da izrazi svoje „posebno mišljenje“ o regionalnoj problematici na nivou Saveta bezbednosti OUN.

Odmah zatim je usledilo u mnogome demonstrativno pogoršavanje odnosa s Izraelom, koji je tradicionalni saveznik Ankare u suprotstavljanju Kurdima i islamskim režimima u državnim regionima. A masovni neredi koji su buknuli u severnoafričkim i bliskoistočnim zemljama masovni neredi su omogućili Turskoj da aktivno učestvuje u preformatiranju celog geopolitičkog prostora, koje je bivši predsednik SAD Džordž Buš – mlađi krstio „Veliki Bliski Istok“.

Ako se ima u vidu da od pozicije Ankare u mnogome zavise perspektive karabahskog regulisanja i realizacije energetskih projekata – teško da se treba čuditi težnji turskih vlasti da se „povećaju ulozi“ u geopolitičkim igrama. Tako da se u najskorije vreme može očekivati pooštravanje pozicije Ankare i na pregovorima o regulisanju kiparskog pitanja – istakao je u razgovoru s „Glasom Rusije“ stručnjak za probleme Istočnog Mediterana Instituta za opštu istoriju RAN Artjom Uljunjan:

Dolazi do ozbiljne kolizije. I mnogo će sad zavisiti od pozicija, pre svega, same Turske. Jer, Evropska unija je 2004. godine Kipar primila kao jedinstvenu državu, ali bez postizanja sporazuma između Grka-Kiprana i Turka-Kiprana. Računalo se na to da će u okviru EU biti lakše rešiti problem Kipra, koji je podeljen 1974. godine. Međutim, ova računica se zasad nije opravdala – kao što se ne opravdavaju nade evropske diplomatije za regulisanje drugih problema Jugoistočne Evrope – uključujući i Balkan.

„Turska Republika Severnog Kipra“ i Turska, koja stoji iza nje formalno ne dezavuišu ideju budućeg ponovnog jedinstva ostrva, ali postavljaju uslove koji su za Nikoziju neprihvatljivi. Između ostalog, radi se o tome da na ostrvu ostane turska vojska i da se legalizuju doseljenici iz same Turske, koji broje do 100 hiljada ljudi. S druge strane, Turska zajedno s Velikom Britanijom i Grčkom ostaje međunarodni „garant“ Kipra s mandatom OUN i zato je nemoguće postići regulisanje bez uzimanja u obzir njene pozicije.

Što se tiče samih odnosa na liniji EU-Turska sve dublji konflikt je, ma kako paradoksalno to bilo, od koristi obema. Evropska unija dobija zgodan povod da „ispoštuje“ antiturska raspoloženja Francuske, Grčke i niza drugih zemalja-članica i da konačno sahrani nekadašnja obećanja da će primiti Ankaru u svoje redove. A Turska će, sa svoje strane moći da „prebaci kazaljke“ na briselsku birokratiju koja navodno ne samo da ne želi da uzima u obzir zemlju od 70 miliona stanovnika, već deluje u suprotnosti s njenim nacionalnim interesima. Dan ranije je ministar finansija Turske Mehmet Šimšek (Mehmet Şimşek) već aludirao na to da „određeni krugovi“ u njegovoj zemlji počinju da dovode u sumnju „istoriju stupanja u EU“ – koja traje više decenija. U nastaloj situaciji novo zaoštravanje će dozvoliti i Briselu i Ankari da sačuvaju obraz. U svakom slučaju, izgubiće Kipar i njegov mnogostradalni narod,  koji ostaje talac geopolitičkih obračuna.