Турска и ЕУ: обострано корисни конфликт

Финансијско-економским проблемима Европске уније придодато је нагло заоштравање односа између Брисела и једног од званичних кандидата за ступање у ову организацију – Турске. Потпредседник турске владе Бешир Аталај (Beşir Atalay) запретио је да ће Анкара „замрзнути све своје односе с ЕУ“ уколико председавање у њој у јулу 2012. године преузме Кипар. Европска комисија се засад уздржава од званичних коментара, али у Бриселу подсећају да је Европска унија овог месеца већ захтевала од Турске „да не прети Кипру“. Ситуацију анализира наш аналитичар Пјотр Искендеров.

Међутим, корене онога што се догађа треба тражити дубље – у геополитичкој области. И ови корени јасно миришу на угљоводоник. И Кипар, чију владу Анкара не признаје, и Турска у последње време испољавају све већу активност у експлоатацији угљоводоничких сировина на копну острва. Између осталог, председник Кипра Димитрис Христофиас (Dimitris Christofias) објавио је одлуку владе земље да већ у првој половини октобра изврши пробна бушења копна у „границама своје искључиве економске зоне“. Радове намерава да изводи америчка компанија Noble Energy. Анкара је заузврат изјавила о вршењу сопственог разграничења копна с „Турском Републиком Северног Кипра“, коју признаје само Турска и о почетку вршења својих бушотина на спорним територијама уз ангажовање норвешког брода Bergen Surveyor. Тако да конфликт врло лако може изаћи на ниво НАТО. Међутим, не ради се само о приобалном копну. У последње време се запажа пораст активности Анкаре без преседана у читавом низу праваца. Процес је, што се каже, „кренуо“ пре годину дана кад се Турска прогласила посредником у регулисању иранског нуклеарног проблема. „Иранска кола“ су и данас тамо, али је зато Анкара могла да изрази своје „посебно мишљење“ о регионалној проблематици на нивоу Савета безбедности ОУН.

Одмах затим је уследило у многоме демонстративно погоршавање односа с Израелом, који је традиционални савезник Анкаре у супротстављању Курдима и исламским режимима у државним регионима. А масовни нереди који су букнули у северноафричким и блискоисточним земљама масовни нереди су омогућили Турској да активно учествује у преформатирању целог геополитичког простора, које је бивши председник САД Џорџ Буш – млађи крстио „Велики Блиски Исток“.

Ако се има у виду да од позиције Анкаре у многоме зависе перспективе карабахског регулисања и реализације енергетских пројеката – тешко да се треба чудити тежњи турских власти да се „повећају улози“ у геополитичким играма. Тако да се у најскорије време може очекивати пооштравање позиције Анкаре и на преговорима о регулисању кипарског питања – истакао је у разговору с „Гласом Русије“ стручњак за проблеме Источног Медитерана Института за општу историју РАН Артјом Уљуњан:

Долази до озбиљне колизије. И много ће сад зависити од позиција, пре свега, саме Турске. Јер, Европска унија је 2004. године Кипар примила као јединствену државу, али без постизања споразума између Грка-Кипрана и Турка-Кипрана. Рачунало се на то да ће у оквиру ЕУ бити лакше решити проблем Кипра, који је подељен 1974. године. Међутим, ова рачуница се засад није оправдала – као што се не оправдавају наде европске дипломатије за регулисање других проблема Југоисточне Европе – укључујући и Балкан.

„Турска Република Северног Кипра“ и Турска, која стоји иза ње формално не дезавуишу идеју будућег поновног јединства острва, али постављају услове који су за Никозију неприхватљиви. Између осталог, ради се о томе да на острву остане турска војска и да се легализују досељеници из саме Турске, који броје до 100 хиљада људи. С друге стране, Турска заједно с Великом Британијом и Грчком остаје међународни „гарант“ Кипра с мандатом ОУН и зато је немогуће постићи регулисање без узимања у обзир њене позиције.

Што се тиче самих односа на линији ЕУ-Турска све дубљи конфликт је, ма како парадоксално то било, од користи обема. Европска унија добија згодан повод да „испоштује“ антитурска расположења Француске, Грчке и низа других земаља-чланица и да коначно сахрани некадашња обећања да ће примити Анкару у своје редове. А Турска ће, са своје стране моћи да „пребаци казаљке“ на бриселску бирократију која наводно не само да не жели да узима у обзир земљу од 70 милиона становника, већ делује у супротности с њеним националним интересима. Дан раније је министар финансија Турске Мехмет Шимшек (Mehmet Şimşek) већ алудирао на то да „одређени кругови“ у његовој земљи почињу да доводе у сумњу „историју ступања у ЕУ“ – која траје више деценија. У насталој ситуацији ново заоштравање ће дозволити и Бриселу и Анкари да сачувају образ. У сваком случају, изгубиће Кипар и његов многострадални народ,  који остаје талац геополитичких обрачуна.