Prva poštanska linija u Rusiji - na korak do nestanka

 Prva poštanska linija u Rusiji „Narvski drum“, sagrađena po nalogu imperatora Aleksandra I, uskoro će nestati. Uzorna poštanska linija je rad švajcarskog arhitekte Luiđia Ruske. Domovi upravitelja poštanskih stanica iz XIX veka, od Sankt Peterburga do Narve, sada propadaju.

Sve je počelo kada je Aleksandar I načuo da na putu od Peterburga do Jamburga (današnji Kingisep) putnik nema gde da odmori. Doneta je odluka da se sagradi pet poštanskih stanica sa prenoćištima, parnim kupatilima i konjušnicama. Upravo je “Narvski drum” lice Rusije.

Švajcarski arhitekta Luiđi Ruska je zamislio raskošne arkade sa drvenim prozorskim kapcima i fenjerima. Sve zgrade su od cigle, izgrađene u jedinstvenom stilu. U selu Kipenj (pena prilikom ključanja,prim. prev.) je prva stanica na putu od Peterburga do Narve. Naselje je dobilo takav naziv po izvorima, koji su ovde ključali. Kao i život u toj pošti.

Nema kaljavih peći, a ni stubova sa oznakama puta. Prozori koji gledaju na put, tada popločan drvetom i posut peskom, danas su zakovani daskama. Sada je ovde dom kulture. Do nedavno je u svečanoj dvorani bila diskoteka. Zatim ju je, iz bezbednosnih razloga, protivpožarna inspekcija zabranila. Zgrada se urušava, iz zidova ispadaju cigle, a krilo zgrade, gde su nekada bile konjušnice možda će uskoro potpuno da se sruši.

„Plafoni su se srušili, krov prokišnjava. Ništa nam ne daju – pa to je spomenik od saveznog značaja, Moskva je dužna da nam pomogne“, priča direktor doma kulture u selu Kipenj, Irina Surova.

Projekti rekonstrukcije su bili 70-tih, i 90-tih godina prošlog veka, ali tako je ostalo – samo na papiru. Jedan od razloga je, šali se lokalno stanovništvo, što pošta danas ne radi kao u 19. veku, i prepiska traje decenijama.

„Ponekad nam moderna pošta iz Peterburga dolazi i nedeljom, - priča Olga Južakova, vodeći stručnjak za turuzam pri Komitetu za kulturu administracije Lomonosovske gradske oblast. – A tada su konji jurili „punom parom“, iz sve snage i stizali za jedan dan".

Postizali su, prema današnjim merilima, smešnu brzinu od oko 13 kilometara na sat po lepom vremenu. U dvorištu su uvek stajala zaprežna kola sa najboljim konjima. Bilo je zabranjeno zadržavati kurira i kofere sa poštom duže od 10 minuta. Ako bi upravitelj bio grub ili je davao loše konje, udaljili bi ga od poslova, oduzimali imovinu i prodavali sve na licitaciji. Stanica je bila kao mala tvrđava. U podrumu su se čuvale zalihe, između ostalog francuski konjak, vino i englesko pivo.

Svod i temelj – to je sve što je ostalo od druge poštanske stanice nasuprot Koporske tvrđave. Zgrada je sagrađena u drugoj polovini 19. veka, i još 20 godina su tu pristizala pisma iz celog regiona.

„Zgrada je bile predivna, jednospratna, sa pogledom na sunčanu stranu, a u drugoj polovini zgrade je živeo upravitelj pošte. Kod njega s uvek znalo za red, za goste pošte putić je uvek bio pometen", priča Tatjana Veljutina iz sela Koporje. Tokom 90-tih, kao u detektivskom romanu, priča Tatjana Veljtina, došli ljudi i odvezli drvenu zgradu.

Ista takva sudbina je zadesila i poslednju poštansku stanicu na putu iz Peterburga u Narvu – u Ivangradu. Uostalom jedna kuća upravitelja poštanske stanice na starom beloruskom drumu zaista ima budućnost.

Stanica u Viru je oborila rekord za lokalni muzej – dobila je 30 miliona dolara za kapitalnu restauraciju od Međunarodne banke za rekonstrukciju i razvoj. Gradiće se moderna parkirališta, ugrađivaće se dupla stakla, a rusku peć će zameniti električni radijatori. Radnici muzeja pričaju da je to sve zahvaljujući pesniku koji je obezbedio upravitelju poštanske stanice Samsonu Virinu svetsku slavu (pripovetke A. S. Puškina, prim. prev.).