Promene u arapskim zemljama i Evropska unija

15. februara će se navršiti godinu dana od početka građanskog rata u Libiji, usled kojeg je pao režim pukovnika Gadafija.

- Koje lekcije se mogu izvući iz događaja u Libiji? – glasi pitanje koje smo uputili Evgeniju Satanovskom, predsedniku moskovskog Insituta za Bliski istok.

Danas Libija ne postoji kao jedinstvena zemlja. Postoje granice koje su se formalno sačuvane, u okviru kojih deluju različite plemenske formacije, borci ovih ili onih grupa i radikalne islamističke grupe tipa Al-Kaide. One ratuju međusobno, odnosno, tamo se odvija lagani građanski rat.

Libija se postepeno raspada na delove podsećajući na Somaliju. Razvija se težak konflikt između Berbera i Arapa na zapadu Libije, duž granice s Tunisom i Alžirom. Odvija se žestoka borba između predstavnika različitih provincija zemlje. Tamo vladaju potpuni haos i raspad, tamo se gaze prava čoveka, uključujući krvavu osvetu prema plemenima koja su pre godinu dana podržala Gadafija. Al-Kaida očigledno želi da postane najveća oružana grupacija u regionu u zemljama Magriba, u svakom slučaju, naoružana je bolje od drugih. U Libiji vlada sveopšta korupcija među činovnicima svih nivoa, humanitarna pomoć se pljačka uz najveći lopovluk.

U čemu se onda sastojao zadatak Zapada, koji se nije zaustavio pred bombardovanjem teritorije Libije? Ono nas je podsećalo na proleće 1999. godine kad su avioni SAD bacali bombe na srpske gradove i sela.

Teško mi je da govorim o usvajanju bilo kakvih lekcija, ali mi u Rusiji ne želimo da na teritoriju Sirije polete bombe iz aviona SAD i NATO. Uzgred rečeno, za vreme vojne operacije Zapada protiv Gadafijevog režima avijacija Alijanse je izvršila preko 26 hiljada borbenih letova u Libiju u kojima je ubijeno i osakaćeno mnogo mirnih stanovnika, - podsetio je Evgenije Satanovski iz Moskovskog Instituta za Bliski istok.

Dakle, pre godinu dana u Libiji je počeo građanski rat, a zatim su po principu «kule od karata» počeli da padaju jedan za drugim režimi u drugim zemljama Bliskog istoka, nastupilo je «arapsko proleće».

Kako su ovi događaji prihvaćeni u Evropskoj uniji, koje probleme su doneli Evropljanima? – glasi pitanje upućeno našem stručnjaku Alekseju Makarikinu, rukovodiocu Instituta za političke tehnologije u Moskvi.

- Hajde da ovo pitanje podelimo na dva dela u pogledu toga koji problemi su se kod Evropljana pojavili u vezi s «arapskim prolećem».

Kao prvo, raspoloženja političara i društvenih snaga unutar EU su sledeća: oni su podržali ideje «arapskog proleća» bez obzira na nastanak novih problema, rizika za sebe, ponekad i suštinskih. Međutim, uverenje u to da u zemljama Bliskog istoka ima više slobode bilo im je blisko.

Naravno, u arapskim zemljama nije sve tako nedvosmisleno, ali postoji, recimo, iskustvo Tunisa u kojem su održani demokratski izbori, gde je formirana koaliciona vlada. U njoj je većina islamista, ali ima i predstavnika drugih partija, uključujući i one demokratskog usmerenja. Sad u EU zri nada da će se nešto slično desiti i u Egiptu.

Revolucije u arapskim zemljama su nesumnjivo kao bumerang udarile zemlje Evropske unije: u njih su pohrlile mase ilegalnih migranata, posebno u Italiju, Grčku, Španiju i Francusku...

Sredozemno more je slaba preperka za Arape na putu ka lepšem, sitom životu! Posebno mnogo migranata se ustremilo u Italiju koja je u toku proteklih godina bila primorana da troši preko 180 miliona evra godišnje kako bi ispratila izbeglice iz zemlje. Moguće je da je sad ovaj iznos postao mnogo veći...

Međutim, ilegalna migracija nema samo ekonomski aspekat, iako je on izuzetno važan za vreme globalne krize. Arapski migranti u zemlje Evropske zajednice donose svoje običaje i navike, svoje strahove i ambicije, ponekad svoje odbijanje da se prilagode novim pravilima života. Politika «dobrosusedstva» koju je EU sprovodila dugo godina prema mediteranskim zemljama u novim uslovima se nije opravdala.

U međuvremenu, u Libiji traju nemiri i haos, odvija se borba za vlast, potraga za Gadafijevim novcem. U ovoj surovoj borbi nema mesta za probleme običnih ljudi. Takva je drama savremene Libije, - istakao je Aleksej Makarkin, rukovodilac Instituta za političke tehnologije u Moskvi.