Pravo na smrt

Pre 10 godina u Holandiji prvi put u svetu bila je legalizovana aktivna eutanazija. Posle toga ona je počela zakonodavno da se dopušta i u drugim zemljama. Ali sporovi o tome može li se na taj način rešavati problem smrti i koliko to odgovara kako starim, tako i novim moralnim normama, nastavljaju se do danas.

Eutanazija kao mera koja se primenjuje prema neizlečivim bolesnicima  deli se na dva vida: pasivnu i aktivnu. Pasivna eutanazija je u suštini odustajanje od lečenja. Ona nije zabranjena u većini zemalja sveta. Političari, lekari i pravobranilaci slažu se u mišljenju da čovek ima na to pravo. Aktivna eutanazija je upravo usmrćivanje ili isključenjem aparata za održavanje života, ili preko davanja specijalnih ”lekova”. Ovaj način dozvoljen je samo u Holandiji, Belgiji, kao i u državama Oregon i Kalifornija u SAD. Ostale zemlje i regioni nastavljaju da poriču aktivnu eutanaziju. Još 2005. godine Parlamentarna skupština Saveta Evrope kategorički je osudila aktivnu eutanaziju. Mada nije isključeno da će se ubuduće stavovi promeniti. Sa jedne strane, medicina se razvija i procenat neizlečivih bolesnika vremenom treba da postaje sve manji. Takođe se menjaju moralne vrednosti. Između ostalog, u Evropi u kontekstu tradicionalnog razmatranja ljudskih prava vode se i aktivne diskusije na temu ”prava na smrt”. Izražavaju se mišljenja da je humanije izbaviti čoveka od patnji, makar i putem usmrćivanja, nego ostaviti ga da živi sa strašnim bolovima. Takođe društvo dolazi do razmatranja lekarske etike. Svi medicinski radnici polažu Hipokratovu zakletvu, izgovarajući da oni ”neće dati nikome traženo smrtonosno sredstvo i neće pokazati puteve za sličnu zamisao”. U vezi sa tim čak pristalice eutanazije počinju da govore o mogućnosti njene realizacije uz minimalnu lekarsku intervenciju, objasnio je predsednik Lige zaštite pacijenata Rusije Aleksandar Saverski.

Potrebna je nekakva komisija sastavljena od lekara i rođaka koja donosi odluku o tome da čoveku više ničim ne može da se pomogne i saopštava o tome guverneru ili predsedniku. I konačnu odluku donosi, na primer, rukovodilac regiona i time potvrđuje da smo učinili sve što smo mogli za tog čoveka, on oseća nesnosne bolove, ništa ne možemo za njega da učinimo i ništa mu ne ostaje osim da umre. I tek tada se pokreće mehanizam eutanazije. Kada čovek sam može da pritiske dugme, to dugme mu se daje. U protivnom to treba da bude nekoliko ljudi koji istovremeno pritiskaju na ovu dugmad, kako niko ne bi znao ko je tačno bio uzrok smrti. I to ne treba da budu lekari ni u kom slučaju.

Eksperti smatraju da je teškoća legalizacije eutanazije u tome da se ona učini časnom i zaista neophodnom, a ne da se pretvori u instrument ubistva ili samoubistva. Po tom pitanju ne može da bude jasnog zakonodavstva ili pravila. Svaki slučaj je individualan i moguće za njihovo razmatranje iz specijalne komisije ipak treba isključiti rođake bolesnika, smatra advokat Lige zaštite prava pacijenata Dmitrij Ajvazjan.

Pitanje se sastoji u jasnom regulisanju pojedinih slučajeva kako aktivne, tako i pasivne eutanazije. Radi se o tome da odluku da li da ćovek živi ili ne živi treba da donosi ne toliko sam čovek, koliko komisija kompetentnih stručnjaka. Zato što čovek može da bude u depresiji, u psihotičnom stanju i može da kaže bilo šta. Čitavo pitanje je u kvalitetu pripreme ovih stručnjaka.

Da dodamo da za sada praktično čitav svet nastavlja da diskutuje o eutanaziji uopšte, Holandija je za 10 godina posle njene legalizacije došla do prilično čudnih inicijativa: sada specijalnu brigadu koja može da izvede eutanaziju možete da pozovete kući. Eksperti kažu da takav primer može ne da nadahne ostale vlade i društva na legalizaciju, već naprotiv, još više da ih raspoloži protiv nje.