Straža kod Rževske izbočine

Rževska bitka iz doba Otadžbinskog rata trajala je od početka januara 1942. godine do marta 1943. godine, ona je obuhvatala niz borbi i strateških operacija. Prema stepenu ogorčensoti borbi i ogromnom broju poginulih s obe strane, savremeni istoričari upoređuju Rževsku bitku sa Staljingradskom. Danas na teritoriji, gde se nekada nalazila takozvana Rževska izbočina, rade volonteri, ujedinjeni u odrede tragača. Oni imaju plemeniti i veoma teški zadatak -  da traže bezimena vojna groblja i odaju poslednju poštu vojnicima i oficirima, koji su pali u borbama za Otadžbinu, koja se tada nazivala SSSR.

Rževska izbočina je dobila svoj naziv zbog topografskih kontura nemačke odbrambene linije s oštricom blizu grada Ržev. Ona je bila formirana početkom 1942. godine u vezi sa kontraofanzivom sovjetskih snaga (u tom periodu su one imale naziv Crvena Armija) kod Moskve. Rževska izbočina je bila opširna teritorija, isturena za 160 kilometara  unutar položaja naših snaga. Strateški je to bilo veoma dobro za nemačku grupu armija Centar mesto, koje je bilo dosta opasno  za Crvenu Armiju. Zato su mu obe strane pridavale veliki značaj. Vojni istoričari sve do sada ne mogu da nazovu tačne podatke gubitaka Crvene Armije i Vermahta tokom borbi za Rževsku izbočinu. U svakom slučaju, procena broja poginulih s naše strane se koleba od 433 hiljade do 606 hiljada vojnika i oficira. U zajedničkim grobovima su nalazili i danas nalaze ostatke hiljada vojnika. U  proleće i leti u Sičevskom i Gagarinskom  rejonima Smolenske oblasti, koji su se nalazili u epicentru Rževske bitke, radi odred tragača Eskadron.  Oni rade na terenu, na mestu borbi i grobova. Osnovni deo odreda sačinjavaju dečaci od 11 do 14 godina – učenici Moskovske kadetske škole, koja je upravo baza Eskadrona. Komandant odreda je direktor škole, potpukovnik u ostavci Ruske Armije  Aleksandar Hmelj. Za 17 godina postojanja odred je uspeo da nađe, ekshumira i sahrani uz odavanje pošte više od 450 svojetskih vojnika i oficira. Nažalost, retko uspeva identifikacija vojnika, jer mnogi nisu popunjavali vojničke žetone, dok mnogi, naročito narodna vojska, nisu imali medaljone, - ispričao je Glasu Rusije Aleksandar Hmelj.

Najveći uspeh za tragače nije samo da nađu ostatke bezimenog vojnika, već odrede, kojoj porodici pripada. Međutim, treba da se shvati  jednostavna stvar: vojnik, koga smo identifikovali, a koji se nalazi u zajelničkom grobu, teško može da bude odvojen od onih, s kime je  sahranjen. Zato se rođacima saopštava, gde je sahranjen – oni znaju da je sahranjen u tom bratskom grobu. Ako je vojnik sahranjen sam, identifikovan je, njegove ostatke predaju rođacima.  Jedan od teških poduhvata je bio u Sičevskom rejonu. Ekshumirali smo sanitarni  zajednički grob, gde je bilo sahranjeno 147 vojnika.

Prema rečima komandanta Eskadrona,  za ceremoniju ponovne sahrane vojnika u zajedničkim grobovima uvek dolaze rođaci onih, koga je uspelo identifikovati. Oni donose zemlju iz rodne grude poginulog i stave je u poslednji grob. Tragači imaju svoju tradiciju – stave kod privremenog groba ostataka vojnika Zastavu pobede, koja stoji sve dok ih ne sahrane zauvek. Bez obzira na to što nisu doživeli Pobedu, oni je moraju osetiti, veruju tragači.