Srbija je lider na Balkanu - po najnižim platama

Srbija, za koju neki veruju da je lider na Balkanu, zaista po mnogim stvarima prednjači među zemljama u regionu. Ali ako ste u prvi mah pomislili da su ovde najveće zarade na balkanskom poluostrvu, grdno ste se prevarili. Ne radi se ni o čemu pozitivnom, čime bismo se mogli ponositi, već sasvim obrnuto. Radi se o tome da je Srbija lider na listi onih zemalja gde se rad zaposlenih najmanje ceni i gde su plate najniže. Kako je to moguće, sigurno se pitate? Da li je to neka greška? Zar Srbija nema veće plate barem od tradicionalno siromašnijih suseda, kao na primer od Albanije?

Međutim, odgovor je više nego jasan, a to je da nije u pitanju nikakva greška, već je sve zaista tako. Naime, prosečna plata u državi je početkom ove godine po zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku iznosila 330 evra, što je najmanji iznos na celom Balkanu, a kamo li u poređenju sa nekim drugim zemljama iz okruženja. To je manje i od iznosa koga svakog meseca primaju zaposleni u Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Crnoj Gori i ostalim zemljama.

Ako pogledamo koliko iznosi prosečna plata na nivou svih zemalja koje su činile nekadašnju jugoslovensku državu, a to je oko 550 evra, onda vidimo da se Srbija nalazi oko 40 procenata ispod tog proseka, a još u vreme postojanja bivše države, Srbija je imala plate otprilike u visini jugoslovenskog proseka. Ovako niske srpske plate, izražene u stranoj valuti, dodatno se smanjuju svakog dana, s obzirom da smo svedoci kojom brzinom dinar gubi vrednost prema evru. Takođe, sa nepobitnim slabljenjem domaće ekonomije, jasno je da ni u doglednoj budućnosti stvari neće izgledati ništa bolje.

Još sredinom 2008. godine prosečna plata u Srbiji je iznosila 420 evra, što znači da se samo za poslednje četiri godine prosečna zarada smanjila za jednu petinu, odnosno za skoro 100 evra. Zato nije ni malo iznenađujuće da je po ispitivanjima javnog mnenja, samo 4 posto stanovnika Srbije zadovoljno svojim finansijskim stanjem.

Što se tiče privrednih grana u kojima su najniže plate u državi, to su turizam, ugostiteljstvo i poljoprivreda, koje prednjače sa zaradama koje su obično za 140 evra manje od prosečnih plata.  

Da stvar bude još gora po srbski životni standard, u Srbiji se beleži tri puta brži rast cena nego na primer u Evropskoj Uniji, a ubedljivo najveći deo plate stanovnici troše na osnovne potrebe, odnosno na hranu i stanovanje.

Srbija se nalazi na samom dnu liste zemalja u regionu iz više razloga. Kao prvo, produktivnost u zemlji je na veoma niskom nivou, ali tome je doprinelo i to što je izuzetno mnogo zaposlenih u javnom sektoru. Takođe, velik je broj penzionera u odnosu na mali broj zaposlenih. A svakako da svog značajnog udela u tome ima i velika korupcija, kao i brojne neuspele privatizacije. Dakle, razloga je mnogo, a svi se tiču načina vođenja ekonomske i socijalne politike u zemlji.

U svemu tome posebno je zabrinjavajuće to što se prosečna zarada veoma razlikuje u pojedinim delovima zemlje, pa je tako uočljivo da su plate znatno manje gotovo na celom području južne i istočne Srbije. Dakle, upravo na onim područjima gde je već godinama i decenijama najizraženija depopulacija, odnosno smanjenje stanovništva, bilo iz razloga niskog rađanja, bilo zbog velikih migracija mlađih ljudi prema severu. Takođe, radi se i o područjima koji se naslanjaju na Kosovo i Metohiju, pa bi stoga pogotovo iz tog razloga trebalo da budu od posebnog državnog značaja.

Da bismo ilustrovali slušaocima, kakva tragična situacija vlada u tim najsiromašnijim krajevima Srbije, recimo samo da u Ljigu prosečna plata izražena u evrima, iznosi ponižavajućih 130 evra, u Niškoj Banji 160 evra, ili u Beloj Palanci 180 evra. Mogli bismo tako nizati takoreći sva ostala mesta iz jugoistočne Srbije, gde se prosečne plate uglavnom kreću oko mizernih 200 evra.    

Sve ovo pomenuto nam govori da bi bio neophodan planski pristup državnih organa ovom problemu, ali to se izgleda ne naslućuje. Uglavnom sve ostaje samo na praznim rečima od kojih niko nema koristi.

Ali bilo bi korisno da sada pogledamo neke pozitivne primere kako se takvi i slični državni problemi otklanjaju u drugim zemljama, gde postoji potrebna volja i svest o neophodnosti njihovog rešavanja, kao na primer u Ruskoj Federaciji.

Dakle, u Rusiji prosečna plata iznosi 800 evra, a u glavnom gradu Moskvi duplo više, to jest preko 1600 evra. Međutim, ono što je posebno značajno, to je odnos prema udaljenim i slabo naseljenim krajevima, koji su od velikog državnog interesa upravo zato jer su prilično izolovani od ostatka zemlje. Na primer, pomenimo ostrvo Sahalin u Tihom okeanu, gde prosečna plata ne zaostaje mnogo za prestonicom, i koja iznosi više nego solidnih 1300 evra. Slično se može reći i za Magadansku oblast na Dalekom Istoku, sa kojom zbog daljine i geografske pozicije, praktički i ne postoji drumska veza, niti železnica, pa je tamo moguće stići jedino avionom ili brodom. Ista je situacija i na krajnjem severoistoku Rusije, na Čukotki, koja je takođe iz istog razloga izolovana od drugih delova zemlje. Sve to znači da su ta područja i u ekonomskom smislu u teškom položaju, s obzirom da je otežana razmena robe i radne snage. Iz toga bi se možda moglo odmah zaključiti da su tamo sigurno i najmanje prosečne plate u zemlji, ali ta pomisao bi bila sasvim pogrešna.

Naime, upravo zbog planske državne brige prema tim udaljenim područjima, u njima su zarade na nivou 1300 evra, što je ubedljivo iznad državnog proseka. Na taj način se sprečava iseljavanje stanovništva, koje bi u suprotnom slučaju, potpuno prirodno krenulo prema ekonomskim centrima u kojima je moguće ostvariti veći životni standard.

Naposletku, hajde da se ponovo vratimo na situaciju u Srbiji, gde su sasvim obrnuto, rubna državna područja ostavljena samima sebi, da se bore sa svojim ekonomskim problemima kako znaju i umeju. A sami stanovnici tih krajeva, rešenje vide jedino u masovnom iseljavanju iz svojih depresivnih sela i gradova, uglavnom prema severu zemlje, gde je stanje donekle bolje.

I stoga, kada čujemo parole o liderstvu Srbije na Balkanu, možemo samo da se zapitamo – liderstvo u čemu? U siromaštvu, niskom životnom standardu i platama koje su po visini na samom evropskom začelju. Čak i kada se poredi sa državama u granicama balkanskog poluostrva, gde je Srbija nekada zaista u očima barem nekih zemalja izgledala kao nedostižan uzor.

Međutim, vremena se menjaju, pa zato Srbija u budućem periodu treba uložiti znatne napore na polju ekonomije, makar da sustigne prosečnu platu koju imaju stanovnici – Albanije.

Ratko Paić,