Veizović: Krvavi Vidovdan ili dve dobijene bitke za Vidovdan

Treći napad na Srbe bio je u Prištini, kada je kamenovan autobus koji se vraćao sa Gazimestana i koji je bio pun srpske dece, gde je i povređeno njih šesnaestoro. Pored navedenih ataka, Vidovdan je i ove godine obeležen desetinom drugih izdvojenih incidenata gde su Srbi maltretirani kao strani i nepoželjni „turisti“ u tuđoj zemlji i od Tačijevih plaćenika, a i od onih međunarodnih snaga koje su tu navodno da sprovode neku pravdu, ali samo u korist Šiptara.

Međutim najveći incident, sam po sebi, koji se desio, odnosno koji se dešavao tokom celog tog velikog dana, bilo je  konstantno poniženje Srba, i svaki Srbin je trebao da se postidi jer je došao do trenutka kada ga je sosptvena vlada prodala i izdala a on je na to mirno gledao. Zamislite da je Knez Lazar poslao nekog pregovarača da vodi razgovore sa Muratom, a da je taj pregovarač bio neki Branković poput Borislava Stefanovića. Da li bismo i danas postojali, kako bismo se zvali, čija bi ovo zemlja bila i kom bismo se Bogu molili?

Ali u toj bici, gde je velika krv srbska prolivena, iznova se rodio naš srbski narod i naša Srbija. Stvoren je mit (koji je stvarniji od svake navodne realnosti) o slobodarskom duhu našeg naroda, spremnog da da život za otadžbinu pre nego da robuje bilo kom okupatoru. Lazar se tada odupreo svim onim zahtevima koje je ova današnja vlast bez pogovora prihvatila.

A danas, nakon ovih sto godina koje su protekle u vrtlogu nesrećnih okolnosti i pogrešno biranih prijatelja, našom zemljom su vladali uglavnom strani klijenti, kojima nije jasno niti ima ikakvu težinu činjenica da je Srbija ponikla na kostima kosovskih junaka, i kojima Lazareva kletva ništa ne znači, pa su se tako lako svi do jednog odricali Kosmeta. Ipak do sada veliki broj puta izgubljeno i opet vraćeno naše ognjište i utroba odakle smo svi potekli, Kosovo i Metohija, još jednom nam bez ijednog ispaljenog metka u potpunom miru izmiče iz ruku, a naš narod ostavljen na nemilost Tačijevih ektremista i međunarodnog okupatora.
To potvrđuje ovogodišnji krvavi Viovdan, gde su Šiptari pokušavali da ponize naš narod skidajući sa njih majice koje su imale srsko obeležje, na srbskoj zemlji spaljujući svaki znak Srbije, misleći da time spauljuju i naš slobodarski duh i našu ljubav prema Kosmetu . Međutim ne sumnjam da su ti mladići ostajući nagi, bili ponosni na tu nagost, jer tako obeleženi su u sebi i na sebi imali nešto mnogo veće od iscrtane majice a to je njihovo srbsko srce koje kuca za kosovsku svetu zemlju, za Kosovo i Metohiju.

I opet smo pobedili na Vidovdan, jer dok ima ijedan Srbin spreman da prođe kroz poniženja i torture od strane kosovske policije, svestan da svakog momenta može „popiti“ metak od strane istih bez ikakvog povoda, ali zbog ljubavi prema mestu odakle su nam koreni, prema Kosmetu, ono nije izgubljeno.

Druga bitka odigrana je u Beogradu. Na svoju slavu Vidovdan, srbska žandarmerija izvela je novu zakletvu, zaklinjući se da će pre živote izgubiti, nego odreći se Kosmeta . Oni na ovaj način nisu metaforično odali počast Vidovdanu, jer nijedna zakletva nije metafora, već su Srbima na Kosmetu pružili bar prividnu nadu ali i poruku da Srbija neće odustati od njih i pored drugačije odluke političara. A sa druge strane su svim omamljenim Srbima pomogli da uvide kakav je veliki „nacionalista“ naš ministar policije Ivica Dačić kada se protivi takvoj zakletvi. Jer ako Dačiću Kosovo nije majka, nama Srbima jeste, ako se on srami porekla sa Kosova mi se ponosimo, ako ne priznaje slavnu istoriju koje je na srbskoj krvi na Kosmetu iznikla, mi ćemo je oživeti, ako on ne zna gde je iznikla Srbija, mi znamo.

Da li je ovaj rat koji je poveden u Beogradu tek počeo, ne znam, ali je jasno da je bitka za Vidovdan dobijena.
 
Autor: Vesna Veizović