Веизовић: Крвави Видовдан или две добијене битке за Видовдан

Трећи напад на Србе био је у Приштини, када је каменован аутобус који се враћао са Газиместана и који је био пун српске деце, где је и повређено њих шеснаесторо. Поред наведених атака, Видовдан је и ове године обележен десетином других издвојених инцидената где су Срби малтретирани као страни и непожељни „туристи“ у туђој земљи и од Тачијевих плаћеника, а и од оних међународних снага које су ту наводно да спроводе неку правду, али само у корист Шиптара.

Међутим највећи инцидент, сам по себи, који се десио, односно који се дешавао током целог тог великог дана, било је  константно понижење Срба, и сваки Србин је требао да се постиди јер је дошао до тренутка када га је сосптвена влада продала и издала а он је на то мирно гледао. Замислите да је Кнез Лазар послао неког преговарача да води разговоре са Муратом, а да је тај преговарач био неки Бранковић попут Борислава Стефановића. Да ли бисмо и данас постојали, како бисмо се звали, чија би ово земља била и ком бисмо се Богу молили?

Али у тој бици, где је велика крв србска проливена, изнова се родио наш србски народ и наша Србија. Створен је мит (који је стварнији од сваке наводне реалности) о слободарском духу нашег народа, спремног да да живот за отаџбину пре него да робује било ком окупатору. Лазар се тада одупрео свим оним захтевима које је ова данашња власт без поговора прихватила.

А данас, након ових сто година које су протекле у вртлогу несрећних околности и погрешно бираних пријатеља, нашом земљом су владали углавном страни клијенти, којима није јасно нити има икакву тежину чињеница да је Србија поникла на костима косовских јунака, и којима Лазарева клетва ништа не значи, па су се тако лако сви до једног одрицали Космета. Ипак до сада велики број пута изгубљено и опет враћено наше огњиште и утроба одакле смо сви потекли, Косово и Метохија, још једном нам без иједног испаљеног метка у потпуном миру измиче из руку, а наш народ остављен на немилост Тачијевих ектремиста и међународног окупатора.
То потврђује овогодишњи крвави Виовдан, где су Шиптари покушавали да понизе наш народ скидајући са њих мајице које су имале срско обележје, на србској земљи спаљујући сваки знак Србије, мислећи да тиме спауљују и наш слободарски дух и нашу љубав према Космету . Међутим не сумњам да су ти младићи остајући наги, били поносни на ту нагост, јер тако обележени су у себи и на себи имали нешто много веће од исцртане мајице а то је њихово србско срце које куца за косовску свету земљу, за Косово и Метохију.

И опет смо победили на Видовдан, јер док има иједан Србин спреман да прође кроз понижења и тортуре од стране косовске полиције, свестан да сваког момента може „попити“ метак од стране истих без икаквог повода, али због љубави према месту одакле су нам корени, према Космету, оно није изгубљено.

Друга битка одиграна је у Београду. На своју славу Видовдан, србска жандармерија извела је нову заклетву, заклињући се да ће пре животе изгубити, него одрећи се Космета . Они на овај начин нису метафорично одали почаст Видовдану, јер ниједна заклетва није метафора, већ су Србима на Космету пружили бар привидну наду али и поруку да Србија неће одустати од њих и поред другачије одлуке политичара. А са друге стране су свим омамљеним Србима помогли да увиде какав је велики „националиста“ наш министар полиције Ивица Дачић када се противи таквој заклетви. Јер ако Дачићу Косово није мајка, нама Србима јесте, ако се он срами порекла са Косова ми се поносимо, ако не признаје славну историју које је на србској крви на Космету изникла, ми ћемо је оживети, ако он не зна где је изникла Србија, ми знамо.

Да ли је овај рат који је поведен у Београду тек почео, не знам, али је јасно да је битка за Видовдан добијена.
 
Аутор: Весна Веизовић