Сератлић: Ко је кога смагарчио

Иако сам се поодавно заклео да ту емисију нећу гледати, поготово о њој писати (лагодније је и културније, мање је аутор на удару, писати о темама из философије, књижевности, односно генерално разних грана културе, а не бавити се прљавом дневном политиком, посебно масмедијима у Србији) у полувремену преноса финалане утакмице Европског првенства у фудбалу („шетајући“ се каналима), био сам изненађен и шокиран када сам угледао новоизабраног Председника Србије на ТВ Б92, односно у Утиску. С обзиром на то да је и раније учествовао у тој емисји, помислих да је реприза, због финалне утакмице Шпанија – Италија. Нажалост, преварио сам се. Све сам веровао, али да ће, након што је изабран за Председника, „дотрчати утискачици на црту“, и то на Б92, телевизију која га није „миловала“, као што мулује разне Чеде, Чанкове и др., која га је често неоправдано критиковала и у предизборној кампањи и након победе, нисам веровао.

Нормално је да Председник не може 24 сата пратити све медије, или шта се догађа у свакој пори живота једне земље, али за то постоје сарадници: шеф кабинета, специјални саветници за спољнопилитичка питања, информације, војна питања, правна, генерални секератр и још ко зна колико запослених. Сви су они непотребни, а ми порески обвезници би били мање оптерећани, ако Председник не воли да послуша, ако је свезнајући (не би било укусно да спомињем име једног саветника бившег председника, коме сам шапнуо, што га мало не посаветујете, смирите у изјавама и у понашању, одговорио је да никога неће да послуша, чак саслуша). Пре него што је Председник одлучио да наступи у Утиску, остаће вечита тајана, да ли је неко из његовог окружења био против.

Од пантивијека, познати државници, војсковође, постали су чувени само зато што су били довољно паметни да се окруже паметнијим људима од себе. Они који нису подносили паметније у свом окружењу, остали су упамћени по глупостима, или како су изјављивали, или писали у својим меморама, да су били несхваћени. Прилика је да споменем жалопојку једног од њих – Горбачова (тврдио сам на једном симпозијуму, да на територији ондашње Југе не би било крвавог етничког и вјерског рата, да није било Горбачова, односно растурања ВП, јер је требало растурити и НАТО). Лично сам га слушао у Москви, на конфренцији за новинаре, када се жалио „да је био несхваћен“, а уствари надиграли су га разни домаћи (Јелцин, Барбулис, Кравчук, Шушкевич и др) и инострани (глумац Реган, затим Брежински, Кисинџер и др) мангупи. Руски књижевни колос Тургењев (а имао је, кажу, и највећи мозак) је рекао: „Несхваћени су они људи, који или сами не знају шта хоће, или нису вредни да буду схваћени“. Кад год неко каже, нисте ме схватили, нека пре тога добро размисли о овој мудрости Тургењева.

Дакле, ово није текст само о последњем Утиску, поготово, ово није текст критике садашњег Предсједника, не зато што не би требало предсједнике критиковати, већ зато што је тек почео да предсјеникује, независно од тога да ли су неки дали гласове, не за њега, већ против дојучерашњег, или само због њега. Ово је текст о непримјереном, боље речено, о неоубичајеном понашању председника Србије, које се увријежило последњих тридесетак година, а посебно од петооктобарске пироманске револуције, односно владавине ДОС-а. Да ли ће садашњи Председник Србије правити исте грешке као донедавни, за све становнике Србије, требало би бити питање свих питања.

1)   Председник Републике Србије не сме себи дозволити да га било ко ислеђује, а водитељи у Србији су иследници, осим часна два изузетка. На питањима која постављају, позавидели би им некадашњи иследници НКВД-а или ОЗНЕ. Питам се понекад, да ли само то ја чујем и видим, зашто и други о овом проблему не пишу. Да ли постоје некакве казне за водитеље који се непримерено понашају. И у овом последњем Утиску, непримерено понашење водитеља, односно познате госпође, достигло је врхунац. Иненађен сам да такво понашање Председник није прекинуо и уразумио је. Додуше, осећао се у већем делу Утиска неугодно, кисело се осмехивао на многа провокативна, недопустива питања, или на прозивке, цитате, шта је раније говорио о Дачићу, Динкићу и другима. Како је одговарао на та питања, није тема овога текста. Нормално, након обиља иследничких питања, Председник се на моменте толико „опуштао“, да се чак пожалио на БИА-у и одговарао на (умиљато са осмехом) питање, „а шта пише у специјалима БИА-е“ (шеф те Агенције је из друге партије, тако да сумње могу да постоје да му намерно достављају тривијалне новинске извештаје, јер се у Србији, између свих институција, води крвави партијски рат, али могу да буду и други проблеми: Агенције је на ниском кадровском нивоу; „поклопљена“ је великим бројем страних агената, не сме да извештава колико је заврбованих, успаваних у партијама, и разним институцијама). Независно од тога. какве је информације добијао, јавно се о њима не говори, поготово не износи се садржај тих специјала, иако су банални. Посебно издвајам једну примитивну провокацију. С обзиром на Председниково мишљење о Јеремићу, те претњу да неће бити председавајући ОУН (није одржао обећање, да повуче тога политичког и дипломатског штеточињу, који ће у Њујорку живет на грбачи ове сиромашне земље) и др., утискачица га, уз недопустиво муцање и ироничне осмехе, пита како то да је Јеремића звао да присутвије разговорима када су били у Бразилу. Е, на то питање јој је Председник одговорио на нивоу и стручно, наиме да је нормално да уз Председника земље буде министар иностраних, јер је још званично на тој функцији. Није га питла, како то да су у далеки Бразил путовале три делегације и то у три различите авио компаније (једну је водио Председник, другу Јеремић, а трећу Дулић). Још уочи одласка, Председник је морао ударити шаком о сто и рећи: „Делегацију ће сачињавати, осим мене, Јеремић, Дулић, преводилац и један дипломата који ће водити забелешке, и то ако у Амбасади Србије у Бразилу нико не зна ниједан језик. Према једном извору, Председник је путовао са два пратиоца, док су Дулић и Јеремић укупно имали 19 пратилаца (то је она у предизборној кампањи обећана штедња). Први пут смо доживели да та чувена водитељ Утиска, док Председник одговара, неким звуком кроз нос, мукањем, потврђује његове речи, што раде учитељице када одговарају основци. То се не може написати, али читаоци могу да схвате како се то ради кроз нос, чује се „мхм“или „умху“ (молим вас погледајте ту емисију у целости на сјту Б92 ). Да Предсеник није у „рату“ са заповедником брода који тоне - ТВ Јавног сервиса, већ би га позвали на црту и извесни Стефановић и извесна Ковачевићка. Сва срећа што га један из плејаде дрских водитеља, звани Југослав, не може позвати, или она која води „Један на један“ (заборавио сам како се зове).
2)   Председник Републике Србије када одлучи да да интервју, водитељ (ако је професионалац и моралан) не полемише са Председником, не пушта рекламе и не ћаска са гледаоцима, из више разлога (држати Председника Србије више од два и по сата на столици, недопустиво је и дрско). Познато је да се за секунд рекламе плаћа, у зависности од ТВ канала до ТВ канала, више од 20.000 динара. Ако у Утиску рекламе трају само 5 минута, а трају више, то је 300 секунди, или у динарима, најмања тарифа, 6 милиона динара, односно приближно 60.000 ЕВР-а. Ако су 4 Утиска у једном месеци, онда је то 240.000 ЕВР-а. Било би нормално да госпођа водитељ, која је и аутор Утиска, добије макар 6 или 7 посто, што по једном утиску изађе око 4.000 ЕВР-а. Значи, месечна примања извесне г-ђе могла би бити 16.000 ЕВР-а. Овај последњи Утисак је изнимно или намерно, поновљен 02.07. (понедељак) у ударном термину (21 сат, додуше он има репризу, али не у 21 сат), уместо крими-филма, предвиђеног Програмом те ТВ куће, Постоји могућност да су то захтевали платише реклама, због тога што је емисија „ишла“ у време утакмице Шпанија – Италија, која је „одвукла“ макар милион гледалаца. Могао би бити још један разлог, који није угодан за Председника. Међутим, о томео нема смисла писати док се темељито не испита, провери.                                                                    
3)   Председник Републике Србије може да се појави једном или два пута годишње у неком водећем масмедију, уствари онда када се у земљи деси озбиљан проблем, или неки значајан међународни проблем. Такође, уобичајено је да једном годишње говори у Парламенту, итд. Донедавни председник изгледа није свестан да је пао због свакодневних изјава и појављивања. Често месечно није имао нешто озбиљно да каже, а не свакодневно, посебно што је заборављао шта је рекао пре месец или 15 дана. О формулацијама да се и не говори: за ово кратко време председниковања, садашњег Председника су напали неки околни зликовци, као и европски лутајући циркузанти, због „двосмислених“ изјава. Правдао се, објашњавао је шта је хтео да каже, што Председник не би требало да ради, поготово што су га нападачи „казнили“, нису дошли на инаугурацију, јер не одустају од својих ставова. За чешћа појављивања, постоји Влада, односно министри, специјални стручњаци, експерти, саветници. Иако је један од основних задатака масмедија да буду посредници између јавности и власти, у томе посредовању морају пронаћи меру у понашати се високо професионално. Медији морају бити коректни (од Председника се очекује да им поручи да постану професионални, да се не баве политичким и другим трачевима, да се окрену истраживачком новинарству), морају се вратити конференције за новинаре, посебно у МСП, које је укинуо први ДОС-ов министар иностраних, а зна се зашто (од тада постоји најмање стотину спољних политика, а на конференцијама се може говорити само о једној спољној политици), о чему сам, такође, своједобно писао.
4)   Председник Републике Србије мора прекинути једну ружну праксу, или манир, а то је да прима свакодневно разне чиновнике, који долазе из Бриселске администрације, или министрстава спољних, или других послова великих сила, разних агенција, НО, удружења. Од 2000. године, просто су се утркивали да сви приме и најниже чиновнике, да са њима стану пред новинаре, рукују се, дају изјаве. Дојучерашњи председник је буквално био шеф Протокола. Ако је у посети председник Владе икс ипсилон земље, уобичајено је (а и то не увек) да Председник накратко прими тога преседника Владе, да преседници влада саопште, какви су односи, шта је договорено и то без присутва масмедија (да ли би се већ једном у овој земљи морало јавно рећи, да није дозвољено - све што је на уму да је и на друму, ваљда земље имају између себе и неке тајне). У Србији влада болесно такмичење (ради тиража и новца) међу новинарима, да неко први открије велику државну или другу тајну, аферу, посебно сексуалну аферу, тако да се сви понашају таблоидно. Управо док ово пишем, стигао је један симпатични Американац, поприлично низак чиновник, помоћнок заменика велике Хилари (звани Филип у кусастим панталонама). За који дан стиже и други Филип, помоћник Хилари. Ако их Председник прими, наставиће стопама претходника. Узгред, зашто ова господа долазе, није ваљда да нам праве Владу. Ако долазе у уобичајене посете како кажу, Балкану, онда њихови сусрети и разговори почињу и завршавају у МСП, где воде разговоре са колегама истог ранга (министар спољних Србије, ако није по службеној дужности на Вимблдону, као председник ТСС, може да их прими и саслуша шта су разговарали са својим колегама; нормално, кратка забелешка се доставља кабинетима Председника Србије и председника Владе). Ово што раде лидери (каква одвратна реч) партија, односно што са Филипом воде разговоре, и то тајне, је неморално. Другим речима : „ми се вас из САД бојимо, знамо зашто сте дошли“.
5)   Председник Републике Србије не иде на пријеме, који се одржавају у страним амбасадама, осим изнимно, нпр. ако је јубиларни пријем (200 или 100 година од настанка икс ипсилон земље). Председник шаље свога изасланика да у његово име честита празник амбасадору те земље, погодово што Председник, посредством ДКП, два-три дана раније шаље свечану честитку председнику икс ипсилон земље у којој се понекад саопштавају и неки ставови о сарадњи и односима (не значи да ако постоје односи између две земље да постоји и сарадња). У Србији, након доласка ДОС-а 2000. и на том плану влада лудило. Примера ради, на национални празник САД (или како је многи зову Империја зла) долазе сви који добију позивницу (чак су неки мољакали да уђу на пријем иако нису имали позивницу), укључујући дојучерашњег председника. Својевремено било је тужно, понижавајуће, гледати да су сви, са донедавним председником на челу, дотрчали на пријем који је дала отправник послова (подвлачим, отправник послова), извесна Џенифер Браш.
6)   Председник Србије мора упозорити Владу и МСП да сваког страног дипломату, независно од ранга (амбасадор, саветник, секретар, аташе), који се меша у унутрашње послове Србије, прогласи непожељним (persona non grata), поштујући тако суверенитет земље и Бечке конвенције. Нема земље на свету у којој се страни дипломати тако мешају у унутрашње послове, као што је случај земље Србије.

Уместо закључка: Председник је већ морао прекинути ово неугодно, често неодговорно, сувишно, за све нас поданике ове земље, препуцавање око формирања Владе, Парламента. Морао се придржавати прописа и праксе у Србији и у целом свету, а то је да мандат за формирање Владе повери партији која је освојила највише мандата. Ако мандатар не може за 20 дана да формира Владу, Председник поверава мандат другој партији по броју освојених мандата, итд. Такође, примећује се и код политичара, а посебно у текстовима дежурних аналитичара у Србији, да сви говоре, пишу о будућој Влади (СНС,СПС, УПС, ЈС, УРС), да „неће обезбедити да се у Србији живи боље“, да то за Србију „значи корак уназад", „...мислим да ће влада бити стабилна уколико не дође до парања по унутрашњим шавовима, односно по линијама СНС-СПС-УРС", Председник у контексту задатака нове Владе каже „разговори о Косову се морају водити на други начин и да неће бити скривања одговорности". Међутим, нико, укључујући Председника (који је обећао да ће сви, без разлике о коме се ради, бити процесуирани), не говори и не пише да ли неки, који су већ виђени (додуше, доста се спекулише) да ће бити заменици председника Владе, министри, могу бити именовани. Да ли ће се, када буду именовани, против њих покренути судски поступци, јер се већ годинама о некима јавно говори, пише да их треба процесуирати, ухапсити. Бојати се понављања жалосне праксе након 2000. Нико није процесуиран из СПС и ЈУП-а, као и неки представници опозиционих партија, осим једног јединог Србина, који је био шеф Царине.

Све у свему, Председник (иако у Србији није председнички ситем, као нпр. у Француској), мора бити прва и права личност, схваћено у најлепшем смислу те речи, а не индивидуа, коју може свако да оговара, позове на јавно ислеђивање, да му се подсмјехује у току интервјуа, да разни таблоиди пишу и износе непроверени „прљави веш“, као што су писали о прертходном председнику. Сигурно је да Томислав Николић има довољно капацитета да остане упамћен као добар Председник. Да ли ће у томе успети, искључиво зависи од њега самог.
 
Аутор: Комнен Сератлић