Fenomen Egzit

 Pre više od deset godina, grupa studenata je rešila da organizuje sebi zabavu u letnjim mesecima koje je provodila u Novom Sadu. U ovu svrhu, organizovali su niz koncerata, manjih svirki, žurki i sličnih manifestacija i sve to skupa nazvali EXIT. Već sledeće godine, desile su se demokratske promene, a ideju i energiju ovih mladih ljudi, zapazili su čelnici novosadskih gradskih vlasti i pomogli im da svoj festival organizuju na Petrovaradinskoj tvrđavi uz daleko bolju reklamu i sa budžetom koji im je omogućio dovođenje mnogo poznatijih izvođača, što je prirodno privuklo veliku pažnju javnosti na ovaj događaj. Budući da nema besplatnog ručka, pomoć vlasti nije došla bez zadnjih namera. Račun je ispostavljen, a naplaćen je u vidu dopuštenja vlasnika festivala da u okviru istog različite heroine NVO sektora drže predavanja o srbskim zločinima, neophodnosti pacifikacije, denacifikacije i kulturne dekontaminacije Srba. Ovo ne čudi, ako znamo da je tadašnji sekretar za kulturu u Izvršnom odboru grada Novog Sada bio kadar Čankove LSV.

Negativna praksa, ovim putem ustanovljena, kulminirala je prikazivanjem filma o srbskim zločinima u Srebrenici. Publika se pokazala daleko nacionalno svesnijom od organizatora, te je projekciju izviždala, a propagandna tribina, planirana za posle filma, nije održana kako su želeli vlasnici preduzeća EXIT i/ili njihovi finansijeri. Baš ova uslovljenost programa održavanih na EXIT-u, van muzičkih sadržaja, finansijskom podrškom vlasti kompromituje samu ideju. Naime, nema ničeg spornog u tome da grupa entuzijasta osnuje privatnu firmu koja se bavi organizovanjem muzičkih svečanosti i za te naplaćuje ulaz. Ima, naprotiv, mnogo toga spornog onog momenta kad neka vlast nametne obavezu svim građanima da od svojih bednih primanja izdvaja deo novca za budžet tih privatnih šou biznis kompanija. Da budemo jasni, gradska vlast u Novom Sadu, a od pre nekolike godine i pokrajinska i republička, izdvaja novac iz sopstvenog budžeta, koji se puni iz ličnih dohadaka građana i uplaćuje ga vlasnicima EXIT-a koji ga koriste kao obrtni kapital, koji za njih odbacuje profit. Iz tog profita ovi ljudi kupuju stanove, automobile, letuju, zimuju, oblače se i uopšte finansiraju sve svoje potrebe. Građane niko ne pita da li žele da deo svog novca uplaćuju EXIT-u, već u njihovo ime to odlučuje neko drugi. Sem direktnih uplata novca ovoj privatnoj firmi, gradska vlast ceo festival finansira i tako što za njegovo održavanje besplatno ustupa Petrovaradinsku tvrđavu. Zapitajte se koliko bi koštalo Vas ili Vaše preduzeće kada biste zatražili od grada da Vam na četiri dana iznajmi čitavu Petrovaradinsku tvrđavu i zabrani svima kojima Vi ne dopustite da tamo uđu. Autor nije u stanju ni da zamisli toliku sumu. Ovakva pomoć privatnoj tvrtki koja organizuje festival, pravda se vrhunskim kulturnim dometima koje manifestacija postiže, ogromnim uspehom u smislu posete i izvođačkih imena koja na njemu uzimaju učešća, te nemogućnošću da se bez ovih davanja ona isfinansira.

Ako je tako uspešna, kako onda ne može od ostvarenih prihoda da se isfinansira? Zašto od naših plata deo mora da završi u njihovim džepovima? Ako već mora da se pomaže iz budžeta svih nivoa vlasti, te besplatnim ustupanjem tvrđave, zašto onda taj procenat učešća u finansiranju festivala ne bude i procenat profita koji od zarade odlazi natrag u budžete organa vlasti koji su EXIT pomogli. Zbog čega sav profit odlazi na račune privatnih preduzetnika koji organizuju celu stvar? Da raščistimi, EXIT je firma koja ima svoje zaposlene, svoje vlasnike, svoje menadžere, ona funkcioniše kao i bilo koji privredni subjekt, s tom razlikom što njen obrtni kapital velikim delom prinudno finansiraju svi građani. Sem što je finansiraju bez svog pristanka, građani koji to žele, za ulaz na manifestaciju koju ova firma održava, moraju da plate i prilično skupe ulaznice. Oni, pak, koji su nam nametnuli obavezu da kroz porez plaćamo luksuzni život vlasnika EXIT-a, tj. činovnici vlasti, ne plaćaju ulaz, već besplatno posećuju tzv. VIP terasu, gde uz šampanjac ćaskaju sa svojim istomišljenicima. Organizatori, tj. vlasnici festivala (privatni preduzetnici) ne dopuštaju devojkama i momcima koji tamo konobarišu da primaju bakšiš, već i taj deo prihoda otimaju za sebe. Ovakvim ljudima, mi građani, poklanjamo deo teško zarađenih sredstava svake godine, da bi oni mogli da žive što luksuznije.

Nije naša namera da osporavamo pravo bilo kome da se zabavlja ili da takav provod organizuje i naplaćuje, ali jeste naš naum da primoramo vlast da izvuče ruke iz naših džepova i prestane danas prisiljava da odvajamo od usta kako bismo finansirali političko, kvazikulturno, ideološke radnike.

Nadalje, kako se može tvrditi da se radi o značajnom kulturnom događaju na nacionalnom nivou, kada svako vidi da je u pitanju običan, doduše masovno posećen, niz koncerata, uglavnom zapadnjačke popularne muzike. Kada bi to bili koncerti kulturno umetničkih društava, operskih arija, simfonijskih dela, horska takmičenja ili sl. moglo bi se reći da svi finansiramo manifestaciju s ciljem podizanja opšteg kulturnog nivoa našeg društva, ali providna propaganda o EXIT-u koji je komercijalni festival još komercijalnijeg audio sadržaja, kao o vrhunskom kulturnom dešavanju je uvredljivo glupa i bezobrazno pretenciozna.

Ipak, zapitajmo se da li bi i nova vlast, koja je uglavnom na ideološkom udaru onih koji sada organizuju agitpropovske tribine na EXIT-u imala hrabrosti da ovaj festival liši sredstava iz gradskog, pokrajinskog i državnog budžeta ili bi komformistički nastavila da nas pljačka i finansira privatnike koji se predstavljaju musketarima kulture i njenim odbrambenim bedemima u balkanskoj kaljuzi?! Mišljenja smo da ne bi, budući da su političke stranke u nas istrošene i bezlične grupe vašarskih trgovaca, koji jedino razmišljaju o tome kako će pre svoje smene (koja je neminovna, jer ne planiraju da popravljaju stanje u državi i standard naroda) da se što više napljačkaju i postignu dotad neviđene rezultate u korupcionaškom višeboju.