SUĐENJE GENERALU MLADIĆU

Kakvi su prvi efekti tek započete druge etape suđenja? Tužilaštvo je izvelo devet svedoka. Prvi svedok koji je otvorio novu etapu suđenja, bio je bivši britanski vojni novinar Arno van Linden, koji je u periodu 1992-1995. godine snimao TV reportaže iz Bosne (a istovremeno, kako je u sudnici primetio sam general Mladić, bavio se špijunažom). Van Linden je praktično profesionalni svedok MTBJ i već je svedočio u 6 procesa (između ostalih na suđenju Slobodanu Miloševiću i Radovanu Karadžiću). Svedočenja Van Lidena svodila su se na to da je armija bosanskih Srba granatirala Sarajevo, kako teškom artiljerijom, tako i snajperskim hicima. Međutim, vrednost ovih svedočenja je potpuno opovrgnuta blistavim unakrsnim ispitivanjem odbrane. Tako je odbrana dokazala da reportaže ovog svedoka ne sadrže dokazni materijal a ponekad predstavljaju otvorenu laž. Tako je svedok bio uhvaćen u laži, jer je prikazivao kako je posle tek izvedenog srbskog granatiranja (što je kao bajagi prikazano na video snimku) poginuo veći broj bosanskih muslimana. Interesantno je da je odbrana dokazala lažno svedočenje koristeći reportaže samog svedoka, gde su na svežim grobovima navodno ubijenih muslimana – stajali krstovi! Na taj način svedok pokazujući ubistva Srba, svedoči gledaocima kako su ubijeni muslimani! Nije slučajno da je tako briljantno unakrsno ispitivanje izazvalo gnev kod sudija. Prvo je predsedavajući veća zapretio generalu Mladiću udaljavanjem iz sale, zbog toga što se on isuviše glasno pokušavao obratiti svojim advokatima, a zatim je (tokom potpunog poraza svedoka), očigledno potpuno izgubio kontrolu, počevši pretiti i samim advokatima. Sudija je tvrdio da su advokati dužni da kontrolišu ponašanje svog štićenika! Takva tvrdnja nema apsolutno nikakvu pravnu osnovu. Red u sudnici treba da održava sam sudija, a ne advokati. Međutim, sama činjenica da su sudije izgubile samokontrolu, mnogo govori. U Haškom tribunalu to govori o uspehu zaštite.
Drugi svedok je bio bivši pomoćnik britanskog ministra inostranih poslova i predsednika Međunarodne konferencije za Jugoslaviju lorda Karingtona, irski pukovnik K. Doul. Cilj njegovog svedočenja je bio pokušaj da se dokaže kako su krivci za međunacionalnu mržnju u Bosni pre raspada Jugoslavije, bili Srbi i da su upravo oni sprovodili protivzakonito granatiranje Sarajeva. Međutim, zaštita je ubedljivo dokazala da su granatirani objekti koji su prikazani na snimku svedoka, po međunarodnom humanitarnom pravu predstavljali legitimne vojne ciljeve, jer ih je vojska bosanskih muslimana koristila kao zaklon, iza koga je otvarala vatru po položajima bosanskih Srba.
Neuspeh dvojice svedoka, jednog za drugim, zahtevao je uvođenje u boj “zlatne garde” Haškog tribunala – zaštićenih svedoka. Svedoci RM-115 i RM-010 bili su skriveni od očiju publike, njihov glas je bio izobličen i veliki deo njihovog svedočenja mogao se čuti jedino na zatvorenom zasedanju. Ali čak i samo delić javnog svedočenja svedoka RM-115, pokazuje koliko je bedan posao tužilaštva. Tako je, na primer, u cilju dokazivanja autentičnosti presretanja radio-poziva generala Mladića, tužilaštvo dovelo medicinsku sestru, koja je navodno preko radija slušala to presretanje!
A svedoci RM-147 i RM-018 su svoja svedočenja izneli pred potpuno spuštenim zavesama i uz potpuno isključenje zvuka. Takvi svedoci su potrebni zbog toga što, bez obzira na ispraznu retoriku novinara i “međunarodnih posmatrača” treba da obezbede “ubedljive dokaze” protiv bilo kog srbskog zatvorenika. Tako je po zamisli tužilaštva, svedok RM-147 trebalo da postane jedan od najvažnijih svedoka-insajdera, koji je, budući da je bio vojnik u vojsci bosanskih Srba, svedočio o naređenjima koja je dobio od nadređenih, o snajperskim gađanjima. Ovo je jedan od suštinskih elemenata u predmetu, kada krivicu za žrtve snajperista, Tribunal treba da nametne Srbima. Zbog toga i ne čudi da se tako važni svedoci saslušavaju na zatvorenim sednicama. To je osiguranje od bilo kakvog neuspeha i oslobađajuće presude, koja bi se mogla doneti tokom javnog suđenja.
Takođe je bitno obratiti pažnju na to, kakvu su taktiku ponašanja izabrale sudije. Osim povremenog pretećeg tona, najčešće izabran stil ponašanja sudija je bio … nerazumevanje. Sudije neprekidno prekidaju advokate generala Mladića pitanjima – šta želite da dokažete? Pri tom, ovakvo nespretno ponašanje sudija izgleda čak nepristojno, jer je cilj odbrane apsolutno jasan i štaviše očigledan – radi se o dokazivanju neuspeha svedoka tužilaštva. Na taj način su sudije otvoreno stale na stranu tužilaštva i na svaki način demonstriraju da su oni zadovoljni iskazima svedoka optužbe, verujući im bespogovorno i “čudeći se” šta to odbrana “pokušava da dokaže”. Međutim, sudije su preterale – ovakav način ponašanja više je nego očigledan i toliko nametljiv, da predstavlja nepremostivu prepreku za zaštitu prava na unakrsno ispitivanje. Drugim rečima, sudije su zaboravile na svoju nepristrasnost i obavljaju posao tužilaštva, jer prigovor na određeno pitanje treba da iznese tužilac a ne sudija. Međutim, ovaj Tribunal je napravljen kao jedna celina tužilaštva i sudija. Prema članu 11. Statuta Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Tribunal se sastoji od “Pretresnog veća i Tužilaštva”. Šta se može bolje reći za Statut MTBJ!
Na taj način, neviđeno kršenje prava optuženog od strane Tužilaštva i agresivno ponašanje sudija, jesu “objektivno utvrđeni” - početak suđenja protiv generala Ratka Mladića pokazao je da Tužilaštvo nema realnih dokaza protiv generala Mladića, nego da se radi o falsifikovanju činjenica i otvorenim lažima, kojima se pokušava prikriti efikasna odbrana.