Klackalica Kacin – File i drugi dvostruki koloseci izgubljeni u prevodu!

I tada su se pojavljivali različiti jurišnici iz trećeš ešalona briselske birokratije, poput Martina Šulca, dajući istinite, ali u tom trenutku suviše bučne izjave. Za njima bi dolazio neko, kao što je danas Štefan File, ko bi mekšim jezikom gasio plamen, ali zadržavao dostignutu temperaturu. A onda bi novu izjavu davao neko poput Jelka Kacina i stvar bi krenula ispočetka.

Jelko Kacin je sirova, kočijaška personifikacija politike EU, za koju je procenjeno da je evropskom Beogradu najbolje razumljiva. On podvikuje na Srbiju strašću kmeta, koji je avanzovao u nadzornika: „Potrebno je menjati Ustav Srbije i to postaje sve očiglednije i srbskoj javnosti, posle odluke Ustavnog suda o ukidanju 23 nadležnosti Vojvodine.“ (Večernje novosti, 23. septembar)

Ili: „Pitanje Vojvodine ostaće otvoreno sve dok se ne obezbedi odgovarajuća politička, administrativna i ekonomska autonomija Vojvodine.“ (Dnevnik, Novi Sad, 23. septembar) Ili otvoreno ponižavajuće: „Zemlja Srbija mora da postane država, jer samo za državu ima msta u EU“ (Blic, 28. avgust) Posedujem u arhivi kolekciju njegovih izjava o Srbiji i ona je znatan prilog istoriji srbskog evromazohizma.
Ali, vlada te iste Srbije, ove nedelje je i zvanično prihvatila „protokol“ o integrisanom upravljanju granicama („IBM – Integrated Management of Borders“), koji naglas u Srbiji čita nešto drugačije, kao integrisano upravljanje prelazima. Reč je o dokumentu, o kom sam već govorio na ovom mestu, a koji potpisuju nezavisne države.
Iskreno se nadam da snažna posvećenost Rusiji, toliko prisutna poslednjih meseci, nije politički manevar za nešto što sledi, a tiče se „normalizacije“ odnosa sa „Kosovom“. Nova vlada odmah je saopštila da će poštovati sve što je prethodna, toliko kuđena i kritikovana, prihvatila kada su evropske integracije u pitanju. To je vrlo indikativno i važno.

Jer, brzina kojom Dačićev kabinet ispunjava evropske želje je frapantan: predstavljanje „Kosova“ bez obeležja da se radi o teritoriji Srbije pod međunarodnom upravom, ravnopravno s drugim državama, učestvovanje na međunarodnim skupovima s „Kosovom“ i na kraju integrisano upravljanje granicom s „Kosovom“.

Srbija je zadržala očekivanje spontane nagrade u Briselu za svoje predvidivo ponašanje i ustupke. Mislim da stvari u politici stoje drugačije. Ako ne bude odlučno tvrdila pazar i imala dovoljno kalcijuma u kičmi, Srbiji slede nova žarišta. I to joj Jelko Kacin, pominjući „otvoreno pitanje Vojvodine“, jasno saopštava.

Da podsetim na nekoliko, malo starijih Kacinovih izjava. Marta 2010. godine, tvrdio je da da Srbiju niko ne dovodi u situaciju da bira između Kosova i EU i da srbski zvaničnici sami otvaraju pitanje koje Brisel ne postavlja. (Beta, 4. mart)
U svom izveštaju o napredtku Srbije, septembra 2010. godine, Kacin je naveo i problem Raško-polimske oblasti, koju on zajdno s 90 posto političara u Srbiji naziva Sandžakom, pozivajući Beograd da se s tim problemom suoči na bolji način. Zanimljivo, u intervjuu datom Blicu tim povodom, on otvoreno kaže da cilj pregovora srpske i albanske strane ne sme da bude stabilizacija i normalizacija odnosa, već uspostavljanje iskrnog i partnerskog odnosa dve strane.

Iste godine, njgov kolega Štefan File, komesar za proširenje EU, više puta je za srpske medije izjavljivao kako ne postoji veza između rešavanja pitanja odnosa Beograda i Prištine i evropskih integracija Srbije.

Sećam se kako je na jednu od tih izjava, Milica Delević na televiziji B-92 odgovorila kako je to suštastvena istina i da su kriterijumi za prijem svak države, pa i Srbije, određeni isključivo u Kopenhagenu 1993. godine i pojašnjeni 1999, uspostavljanjem procesa stabilizacije ipridruživanja i da novih uslova za Srbiju neće biti.
Štefan File je tada (B-92, 24. novembar 2010. godine) tvrdio da se i tu radi o dva paralelna procesa i da će se svako pitanje evropskih integracija Srbije vezano za Kosovo, ako ga bude, rešavati u skladu s Rezolucijom 1244 i statusno neutralno.
Ali, oktobra 2011. godine, otvoreno je u beogradskoj Politici pokazao da ga Rezolucija 1244 zanima isključivo kao pravni akt koji oblast severno od Ibra definiše kao deo Kosova, koje je jedan entitet i sever, na osnovu te rezolucije, mora potpadati pod pravila i propise ostatka Kosova. Kakvo licmerje! Da ne pominjem to što je Brisel, formalno statusno neutralan, već pokrenuo proces pristupanja Kosova EU.

Ovakvih, nedoslednih primera iz evropske prakse ima nebrojeno. Setimo se samo euforije oko hapšenja generala Ratka Mladića i zaklinjanja da je uklonjena i poslednja prepreka za pristupanje Srbije EU. Ko danas uopšte pominje tu najveću prepreku Srbije?
Što se mene tiče, pred Srbijom je Gordijev čvor Brisela: u Eu može samo kao država, a da bi stupila u EU mora da prestane da bude država. Jedina nagrada za dalje korake u prihvatanju, pa na kraju i ozvaničenju albanske države na Kosovu i Metohiji, biće novo žarište.

Evropski dizajn Srbije podrazumeva razlabavljenu paradržavnu tvorevinu centralne Srbije, s ustupcima u Raško-polimskoj oblasti i vrlo, vrlo poseban, federalni status za Vojvodinu, a ne perspektivno članstvo u EU i blagostanje.

Zato me zanima kako će jednog, ne tako dalekog dana, Ivica Dačić da objasni loš prevod protokola o integrisanom upravljanju granicama Srbije same sa sobom. Šta su imali da kažu o tome Kacin i File, rekli su. Njih istina prema Srbiji ne obavezuje, šta više. Obavezuje li Ivicu Dačića, predsdnika države i Ustavni sud?