Okrugli sto - Rusija za vreme Vladimira Putina

Kao što se zna, rođendan ne čestitaju unapred, a rođendan koji je prošao može se čestitati. 7. oktobra predsednik Rusije Vladimir Putin napunio je 60 godina. Kao što smo se nedavno uverili iz televizijskog priloga prikazanom na jednom od centralnih kanala, i sa 60 godina Vladimir Putin svakog dana prepliva kilometar u bazenu i vežba u teretani, a doručak započinje spartanski – ovsenom kašom.

Ali za nas je danas predsednikov jubilej pre povod da se govori o Rusiji 2000-ih.  Predstavljamo goste – prorektora Visoke škole ekonomije Plehanov, člana Društvene palete Sergeja Markova i glavnog urednika internet-izdanja Nova srbska politička misao Đorđa Vukadinovića.

U intervjuu datom uoči 60. rođednana Vladimir Putin je u svoja dostignuća uvrstio rast prihoda ruskih građana i očuvanje jedinstvene ruske države. Kako vam se čini takva ocena i šta biste još dodali tom spisku?

Sergej Markov:  Meni se čini da je to sasvim adekvatna ocena. Ja bih samo zamenio mesta. Vladimir Putin je više uzimao u obzir ono što misle ljudi. A ljudi cene pre svega to što je pošlo za rukom da se podigne životni standard – on je rastao otprilike za 10% godišnje u periodu njegovog mandata. A drugi aspekt koji je naveo Putin građani ne ističu previše često, zato što se plaše čak da se sete onih opasnosti od raspada zemlje koje su bile sasvim realne u to doba. Sa tačke gledišta istorije, glavna uloga Vladimira Putina je u tome što je on uspeo da zaustavi rusku smutu i da spreči novu sasvim moguću etapu raspada Rusije. U druga dostignuća ja bih ubrojao obnovu suvereniteta Rusije, pošto do Putina ruskom vladom su u mnogome komandovali spolja, a njegovim dolaskom Rusija je počela samostalno da vodi spoljnu politiku, mada su neki parametri bili i ranije, posebno dolaskom na dužnost ministra inostranih poslova RF, a zatim i premijera Jevgenija Primakova. U izvesnoj meri Vladimir Putin je nastavio ovu liniju. Ali još među dostignućima ja bih naveo opšti oporavak ruske vlasti, pretpostavku da Rusijom ne treba obavezno da rukovodi ostariji, gojazan čovek bolesnog izgleda, već da to može da bude mlad, zdrav, energičan čovek koji vodi zdrav život.

Đorđe Vukadinović: Nema sumnje da je ovo što je naveo Vladimir Putin su dve važne tekovine njegove epohe. Međutim, rekao bih da je tu Vladimir Vladimirovič bio pomalo preskroman u toj oceni sopstvene vladavine. I ja mislim da je i sa ruskog i sa srbskog ugla gledano možda najveća tekovina to što je Rusiji kao državi pa onda posebno i građanima Rusije porasla ne samo plata nego i neka samosvest, samopouzdanje, da je Rusija tokom ovog perioda uspela da se pridigne naravno, i državno i privredno koliko je to bilo mogućnosti, ali i u mentalnom i moralnom smislu, ako to mogu da kažem. I upravo taj treći, rekao bih, aspekt, ta treća tekovina je nešto što je posebno gledano iz srbskog ugla čak i važnije od ove dve veoma važne i podrazumevane tekovine i uspeha putinove epohe.

Kako biste okarakterisali spoljnopolitički kurs koji vodi rusija za vreme Vladimira Putina?

Sergej Markov: Pre svega, obnova suverenitata, o kojoj sam već govorio. Drugi princip je vrlo važan – ne stupati ni u kakve konflikte, već pružiti mogućnost zemlji da se oporavi posle socijalne katastrofe 90-ih. Treći je pokušaj da se sprijatelji sa Zapadom, ali ne na štetu ruskih interesa. I još bih naveo reintegraciju na postsovjetskom prostoru koja se pretvorila u formiranje Carinskog saveza i Evroazijskog, koji se sada formira.

Đorđe Vukadinović: To je kurs postepenog ali kontinuiranog uzdizanja i uspravljanja Rusije iz položaja u koji je sticajem nesretnih istorijskih okolnosti bila bačena i u kojim se našla 90-ih godina. To nije nimalo lako, to sigurno ne ide brzo i uvek onako uspešno kao što bi, pretpostavljam, voleli ne samo neki u Rusiji, ne samo vlast Rusije, nego i, na primer, neki u Srbiji. Ponekada tu ima i preterivanja i pomalo utopističkih očekivanja od tog velikog, brzog, naglog ustajanja, oporavljanja i povratka Rusije, pogotovo gledano iz ugla Balkana. Dakle, to je važan kurs kojim je spoljna politika Rusije krenula od 2000. godine. Mislim da je tu i bombardovanje, odnosno agresija na SR Jugoslaviju povodom Kosova 1999. godine takođe imalo neku vrstu prekretnice, neku ulogu, zbog toga što se pokazalo kako svo međunarodno pravo, svi apeli na razum i na principe i načela UN ne igraju veliku ulogu kada se nađu suprotstavljeni gruboj i bezobzirnoj vojnoj i političkoj sili i nasilju. Tako da mislim da i taj događaj uz neke druge unutrašnje političke je opredelio ovaj spoljnopolitički kurs Rusije na koji se ona već 12 godina nalazi i to je kurs koji bih možda mogao formulisati jednom srbskom poslovicom koja kaže „u se i u svoje kljuse“. Odnosno, treba se pouzdati u sebe i u svoje snage i onda će ti i Bog pomoći. Očekivanje i veru samo u apel bilo na razum, bilo na principe i argumente ili dobru volju, oni sa druge strane najčešće ostave bez odgovora. I mislim da je to Vladimir Putin veoma dobro shvatio i ne samo on, nego čitava ta ekipa koja vodi Rusiju. Zbog toga uprkos povremenim kritikama i razumljivom negodovanju koje ta politika izaziva kod onih koji su mislili i verovali da je s Rusijom svršeno makar kao sa ozbiljnom čak i regionalnom, a kamoli globalnom geopolitičkom silom, onda su neprijatno iznenađeni i naravno da će taj kurs i kritikovati.

Kako da se objasni fenomen Putinove popularnosti u Srbiji. Da li je to samo zbog principijelne podrške povodom Kosova? 

Sergej Markov: Putin je izraziti mačo, a na Balkanu postoji kult mačizma, između ostalog u političkoj sferi. Zatim, na Balkanu vole uspešne političare. Još jedan razlog je što je Putin očigledno ne proamerički političar, što je važno, pošto je Srbija veoma postradala od SAD i NATO-a. I još Vladimir Putin je vrlo izraženi pravoslavni javni poslenik, otvoreno religiozni čovek, koji se ne plaši da brani pravoslavlje.

Đorđe Vukadinović: Popularnost Vladmira Putina u Srbiji je poseban fenomen i rekao bih posebna tema. Postoje tu i očekivani aspekti, to je naravno podrška koju je Rusija pod Putinom i sa Putinom na čelu pružala teritorijalnom integritetu Srbije povodom Kosova, pa i nekim drugim potencijalno kriznim pitanjima, ali mislim da nije dovoljno da objasni taj fenomen enormne popularnosti Vladimira Putina. Ti se podaci ne publikuju baš često, ali Nova srbska politička misao ih je povremeno pravila, i to je ta stabilnost, koja ide ruku pod ruku sa čvrstinom i nekom jasnoćom tog političkog kursa. Čak i ako se ponekome spolja ili iznutra ne dopada taj kurs, za državu je uvek važno koga imaju sa druge strane. To je važno čak i za one koji sa njom razgovaraju ili se takmiče, bore - neka vrsta racionalnog očekivanja je tu veoma bitna. Građani Rusije (pa i građani Srbije, na drugačiji način) su to iskusili tokom 90-tih godina, bez te sigurnosti, čak i dobra volja, čak i povremeni dobri potezi ne mogu da se kanališu i pretvore u jednu dobru, racionalnu i korisnu politiku. Bez obzira što iz srbskog ugla, 90.-te godine u Rusiji su baš strahovito negativno obojene, ali ta slika nije baš toliko crno bela. Ipak i korisne inicijative tokom vladavine Jeljcina, sve se to nekako razbijalo i propadalo, baš zbog odsustva tog jasnog kursa stabilnosti i uračunljivosti na državnom vrhu. Pokazuje se da je Vladimir Putin popularniji od svih srbskih političara, a odmah iza njega je Medvedev. To jeste posledica principijalne podrške koju je Rusija davala Srbiji, ali mislim da ima i nešto drugo. To su sa jedne strane lični kvaliteti i političke vrline koje je Vladimir Putin pokazivao tokom ovih godina - kao što su hrabrost, principijelnost, odlučnost, hladnokrvnost, čvrstina u svojim stavovima. A istovremeno saosećajnost i emotivnost, koje ponekad ume da pokaže, kao kada je u martu ponovo bio izabran za predsednika države. To su dakle te osobine koje građani Srbije i Sloveni uopšte vole i cene. A ima još nešto, mislim da ponekad ima čak i idealizovanja Putinovog lika u Srbiji, opet kao izraz i reakcija na nezadovoljstvo ostalom političkom elitom.

Odgovarjući na pitanje o karakterističnim znacima epohe Putina mnogi građani Rusije izabrali su odgovor „osećaj stabilnosti“. Kako da se shvati takvo stanje – nije li stabilnost u izvesnoj meri apstraktan pojam?

Sergej Markov: Osećaj stabilnosti prestaje da bude apstraktan pojam, ako se poredi sa onim što je bilo. Stabilnost postaje vrednost na fonu nestabilnosti, kada je postojala gomila premijera, ministara, čas puč, čas kontrapuč, bitke oligarhije, kada su se redovno dešavale ekonomske krize. Sada je život postao više ili manje predvidiv. Postoje između ostalog neka merila stabilnosti, na primer dužina redova za muzeje, koji se sada primećuju u Rusiji za vikend. Ili na primer odbrana teza. 90-ih godina niko nije hteo to da čini, svi su zarađivali novac, sada su opet redovi.

Pratite li vi dejstva opozicije i njihovu kritiku na račun Putina. Koliko je ona konstruktivna?

Sergej Markov: Opozicija kritikuje zbog visokog nivoa korupcije, za to što često nema poverenja prema izborima, zbog visokog nivoa zavisnosti ekonomije od naftnog i gasnog sektora. To je sve tačno. U kritici opozicija često je konstruktivna, mada i preteruje. Opozicija na Bolotnom trgu u suštini predlaže da se vrate 90-e godine, koje je naš narod prokleo. Komunistička opozicija zove nazad u 60-e i 70-e, ali svi shvataju da to nije realno. Konačno, nacionalistička pokušava da preduzme mere koj emogu da razore multinacionalni karakter naše države. U celini opozicija je veoma jaka u kritici, ali slaba u predlozima.

Đorđe Vukadinović: Ima dve vrste opozicionog delovanja koje nije dobro da se trpaju u isti koš. Postoji, čini mi se, jedna vrsta državotvorne kritike, odnosno opozicije koja je generalno na istoj liniji ili sličnom kursu kao i vlast i konkretno Vladimir Putin. Ova je opozicija nezadovoljna nekim pojedinim delovima te politike ili veruju da bi oni tu politiku mogli sprovesti bolje. Ali, postoji jedna druga vrsta ruske opozicije, naročito popularna na Zapadu, pa i u jednom delu srbskih medija, za koju ne važi ovo što sam malopre rekao. Ta je opozicija apsolutno nekonstruktivna, koja je usmerena pre svega na ličnost i lik Vladimira Putina i koja je pod direktnom stranom finansijskom i političkom podrškom. To je opozicija kakvu smo mi imali tokom 90-tih godina, za vreme Miloševića, kojoj je,rekao bih važnije da njima bude dobro, nego da Rusiji bude dobro. Ponekad su više fokusirani na lik i čak opsesiju rušenja Vladimira Putina, nego na realizaciju nekog pozitivnog političkog programa. Ne mogu ovde proceniti koliko je ta opozicija snažna, očigledno ne toliko koliko bi oni i njihovi mentori u inostranstvu želeli, ali ne treba je ni potcenjivati ni precenjivati. Mislim da je istina uvek najbolji način borbe protiv te nekonstruktivne opozicije, za razliku od ove konstruktivne i državotovrne opozicije. Što se tiče ove radikalne, ekstremne, nazovimo prozapadne opozicije- imao sam prilike da gledam kako je to izgledalo u Srbiji, mislim da je tu vidljivost istina najbolji način za demaskiranje. Čak i kada oni subjektivno misle da su dobronamerni, u osnovi su destruktivnog i antidržavnog delovanja. Ako ih suviše represirate i gurate u tamu onda i oni sami sebi, a i drugima deluju jače i moćnije i čak bolje, nego što jesu kada se izvedu na svetlost dana, na ulicu ili neki TV studio.