Округли сто - Русија за време Владимира Путина

Као што се зна, рођендан не честитају унапред, а рођендан који је прошао може се честитати. 7. октобра председник Русије Владимир Путин напунио је 60 година. Као што смо се недавно уверили из телевизијског прилога приказаном на једном од централних канала, и са 60 година Владимир Путин сваког дана преплива километар у базену и вежба у теретани, а доручак започиње спартански – овсеном кашом.

Али за нас је данас председников јубилеј пре повод да се говори о Русији 2000-их.  Представљамо госте – проректора Високе школе економије Плеханов, члана Друштвене палете Сергеја Маркова и главног уредника интернет-издања Нова србска политичка мисао Ђорђа Вукадиновића.

У интервјуу датом уочи 60. рођеднана Владимир Путин је у своја достигнућа уврстио раст прихода руских грађана и очување јединствене руске државе. Како вам се чини таква оцена и шта бисте још додали том списку?

Сергеј Марков:  Мени се чини да је то сасвим адекватна оцена. Ја бих само заменио места. Владимир Путин је више узимао у обзир оно што мисле људи. А људи цене пре свега то што је пошло за руком да се подигне животни стандард – он је растао отприлике за 10% годишње у периоду његовог мандата. А други аспект који је навео Путин грађани не истичу превише често, зато што се плаше чак да се сете оних опасности од распада земље које су биле сасвим реалне у то доба. Са тачке гледишта историје, главна улога Владимира Путина је у томе што је он успео да заустави руску смуту и да спречи нову сасвим могућу етапу распада Русије. У друга достигнућа ја бих убројао обнову суверенитета Русије, пошто до Путина руском владом су у многоме командовали споља, а његовим доласком Русија је почела самостално да води спољну политику, мада су неки параметри били и раније, посебно доласком на дужност министра иностраних послова РФ, а затим и премијера Јевгенија Примакова. У извесној мери Владимир Путин је наставио ову линију. Али још међу достигнућима ја бих навео општи опоравак руске власти, претпоставку да Русијом не треба обавезно да руководи остарији, гојазан човек болесног изгледа, већ да то може да буде млад, здрав, енергичан човек који води здрав живот.

Ђорђе Вукадиновић: Нема сумње да је ово што је навео Владимир Путин су две важне тековине његове епохе. Међутим, рекао бих да је ту Владимир Владимирович био помало прескроман у тој оцени сопствене владавине. И ја мислим да је и са руског и са србског угла гледано можда највећа тековина то што је Русији као држави па онда посебно и грађанима Русије порасла не само плата него и нека самосвест, самопоуздање, да је Русија током овог периода успела да се придигне наравно, и државно и привредно колико је то било могућности, али и у менталном и моралном смислу, ако то могу да кажем. И управо тај трећи, рекао бих, аспект, та трећа тековина је нешто што је посебно гледано из србског угла чак и важније од ове две веома важне и подразумеване тековине и успеха путинове епохе.

Како бисте окарактерисали спољнополитички курс који води русија за време Владимира Путина?

Сергеј Марков: Пре свега, обнова суверенитата, о којој сам већ говорио. Други принцип је врло важан – не ступати ни у какве конфликте, већ пружити могућност земљи да се опорави после социјалне катастрофе 90-их. Трећи је покушај да се спријатељи са Западом, али не на штету руских интереса. И још бих навео реинтеграцију на постсовјетском простору која се претворила у формирање Царинског савеза и Евроазијског, који се сада формира.

Ђорђе Вукадиновић: То је курс постепеног али континуираног уздизања и усправљања Русије из положаја у који је стицајем несретних историјских околности била бачена и у којим се нашла 90-их година. То није нимало лако, то сигурно не иде брзо и увек онако успешно као што би, претпостављам, волели не само неки у Русији, не само власт Русије, него и, на пример, неки у Србији. Понекада ту има и претеривања и помало утопистичких очекивања од тог великог, брзог, наглог устајања, опорављања и повратка Русије, поготово гледано из угла Балкана. Дакле, то је важан курс којим је спољна политика Русије кренула од 2000. године. Мислим да је ту и бомбардовање, односно агресија на СР Југославију поводом Косова 1999. године такође имало неку врсту прекретнице, неку улогу, због тога што се показало како сво међународно право, сви апели на разум и на принципе и начела УН не играју велику улогу када се нађу супротстављени грубој и безобзирној војној и политичкој сили и насиљу. Тако да мислим да и тај догађај уз неке друге унутрашње политичке је определио овај спољнополитички курс Русије на који се она већ 12 година налази и то је курс који бих можда могао формулисати једном србском пословицом која каже „у се и у своје кљусе“. Односно, треба се поуздати у себе и у своје снаге и онда ће ти и Бог помоћи. Очекивање и веру само у апел било на разум, било на принципе и аргументе или добру вољу, они са друге стране најчешће оставе без одговора. И мислим да је то Владимир Путин веома добро схватио и не само он, него читава та екипа која води Русију. Због тога упркос повременим критикама и разумљивом негодовању које та политика изазива код оних који су мислили и веровали да је с Русијом свршено макар као са озбиљном чак и регионалном, а камоли глобалном геополитичком силом, онда су непријатно изненађени и наравно да ће тај курс и критиковати.

Како да се објасни феномен Путинове популарности у Србији. Да ли је то само због принципијелне подршке поводом Косова? 

Сергеј Марков: Путин је изразити мачо, а на Балкану постоји култ мачизма, између осталог у политичкој сфери. Затим, на Балкану воле успешне политичаре. Још један разлог је што је Путин очигледно не проамерички политичар, што је важно, пошто је Србија веома пострадала од САД и НАТО-а. И још Владимир Путин је врло изражени православни јавни посленик, отворено религиозни човек, који се не плаши да брани православље.

Ђорђе Вукадиновић: Популарност Владмира Путина у Србији је посебан феномен и рекао бих посебна тема. Постоје ту и очекивани аспекти, то је наравно подршка коју је Русија под Путином и са Путином на челу пружала територијалном интегритету Србије поводом Косова, па и неким другим потенцијално кризним питањима, али мислим да није довољно да објасни тај феномен енормне популарности Владимира Путина. Ти се подаци не публикују баш често, али Нова србска политичка мисао их је повремено правила, и то је та стабилност, која иде руку под руку са чврстином и неком јасноћом тог политичког курса. Чак и ако се понекоме споља или изнутра не допада тај курс, за државу је увек важно кога имају са друге стране. То је важно чак и за оне који са њом разговарају или се такмиче, боре - нека врста рационалног очекивања је ту веома битна. Грађани Русије (па и грађани Србије, на другачији начин) су то искусили током 90-тих година, без те сигурности, чак и добра воља, чак и повремени добри потези не могу да се каналишу и претворе у једну добру, рационалну и корисну политику. Без обзира што из србског угла, 90.-те године у Русији су баш страховито негативно обојене, али та слика није баш толико црно бела. Ипак и корисне иницијативе током владавине Јељцина, све се то некако разбијало и пропадало, баш због одсуства тог јасног курса стабилности и урачунљивости на државном врху. Показује се да је Владимир Путин популарнији од свих србских политичара, а одмах иза њега је Медведев. То јесте последица принципијалне подршке коју је Русија давала Србији, али мислим да има и нешто друго. То су са једне стране лични квалитети и политичке врлине које је Владимир Путин показивао током ових година - као што су храброст, принципијелност, одлучност, хладнокрвност, чврстина у својим ставовима. А истовремено саосећајност и емотивност, које понекад уме да покаже, као када је у марту поново био изабран за председника државе. То су дакле те особине које грађани Србије и Словени уопште воле и цене. А има још нешто, мислим да понекад има чак и идеализовања Путиновог лика у Србији, опет као израз и реакција на незадовољство осталом политичком елитом.

Одговарјући на питање о карактеристичним знацима епохе Путина многи грађани Русије изабрали су одговор „осећај стабилности“. Како да се схвати такво стање – није ли стабилност у извесној мери апстрактан појам?

Сергеј Марков: Осећај стабилности престаје да буде апстрактан појам, ако се пореди са оним што је било. Стабилност постаје вредност на фону нестабилности, када је постојала гомила премијера, министара, час пуч, час контрапуч, битке олигархије, када су се редовно дешавале економске кризе. Сада је живот постао више или мање предвидив. Постоје између осталог нека мерила стабилности, на пример дужина редова за музеје, који се сада примећују у Русији за викенд. Или на пример одбрана теза. 90-их година нико није хтео то да чини, сви су зарађивали новац, сада су опет редови.

Пратите ли ви дејства опозиције и њихову критику на рачун Путина. Колико је она конструктивна?

Сергеј Марков: Опозиција критикује због високог нивоа корупције, за то што често нема поверења према изборима, због високог нивоа зависности економије од нафтног и гасног сектора. То је све тачно. У критици опозиција често је конструктивна, мада и претерује. Опозиција на Болотном тргу у суштини предлаже да се врате 90-е године, које је наш народ проклео. Комунистичка опозиција зове назад у 60-е и 70-е, али сви схватају да то није реално. Коначно, националистичка покушава да предузме мере кој емогу да разоре мултинационални карактер наше државе. У целини опозиција је веома јака у критици, али слаба у предлозима.

Ђорђе Вукадиновић: Има две врсте опозиционог деловања које није добро да се трпају у исти кош. Постоји, чини ми се, једна врста државотворне критике, односно опозиције која је генерално на истој линији или сличном курсу као и власт и конкретно Владимир Путин. Ова је опозиција незадовољна неким појединим деловима те политике или верују да би они ту политику могли спровести боље. Али, постоји једна друга врста руске опозиције, нарочито популарна на Западу, па и у једном делу србских медија, за коју не важи ово што сам малопре рекао. Та је опозиција апсолутно неконструктивна, која је усмерена пре свега на личност и лик Владимира Путина и која је под директном страном финансијском и политичком подршком. То је опозиција какву смо ми имали током 90-тих година, за време Милошевића, којој је,рекао бих важније да њима буде добро, него да Русији буде добро. Понекад су више фокусирани на лик и чак опсесију рушења Владимира Путина, него на реализацију неког позитивног политичког програма. Не могу овде проценити колико је та опозиција снажна, очигледно не толико колико би они и њихови ментори у иностранству желели, али не треба је ни потцењивати ни прецењивати. Мислим да је истина увек најбољи начин борбе против те неконструктивне опозиције, за разлику од ове конструктивне и државотоврне опозиције. Што се тиче ове радикалне, екстремне, назовимо прозападне опозиције- имао сам прилике да гледам како је то изгледало у Србији, мислим да је ту видљивост истина најбољи начин за демаскирање. Чак и када они субјективно мисле да су добронамерни, у основи су деструктивног и антидржавног деловања. Ако их сувише репресирате и гурате у таму онда и они сами себи, а и другима делују јаче и моћније и чак боље, него што јесу када се изведу на светлост дана, на улицу или неки ТВ студио.