Očekuje li Evropu uspeh u Centralnoj Aziji?

Evropski političari nameravaju da uključe Centralnu Aziju u sferu svojih strateških interesa. To je izazvano sve većim uticajem Rusije u regionu, kao i njegovim bogatim prirodnim resursima i geografskim položajem. Vrhovni predstavnik EU za unutrašnju politiku i bezbednost Ketrin Ešton započela je veliku centralnoazijsku turneju. Nije isključeno da će na osnovu rezultata sastanaka predstavnika EU i zemalja Centralne Azije biti usvojen novi dokument koji će odrediti parametre njihove saradnje.

Odvajkada Centralna Azija je bila teritorija gde je dolazila roba i ideje iz različitih krajeva Evroazijskog kontinenta – Evrope, Jugoistočne Azije i Bliskog Istoka. Ove teritorije nisu postale neinteresantne za velike svetske faktore ni danas. Posle raspada SSSR bivše centralnoazijske republike koje su postale samostalne države – Uzbekistan, Turkmenija, Tadžikistan, Kirgizija i Kazahstan – postale su ne samo zone tradicionalnih interesa Rusije.

Iz godine u godinu aktivnost u regionu se uvećavala od strane Kine, SAD, NATO bloka. Pri tome politički interesi su se organski spajali sa ekonomskim. Blizina država Centralne Azije Rusiji naterala je zapadne stratege da preduzimaju korake ka vojno-političkoj kontroli regiona, a Peking je pre svega zanimalo osvanjanje rudnih blaga i izgradnja saobraćajnica. Već danas se realizuju projekti u toj oblasti, na primer sa Kazahstanom i Tadžikistanom.

I EU rešila je da ponovo projasni svoje dalekosežne centralnoazijske planove. Ipak bojazni da će slična aktivnost oštetiti interese Rusije u regionu preterane su. Tako smatra ekspert Instituta za strateška istraživanja Adžar Kurtov.

- Usvojena pre 5 godina strategija EU u Centralnoj Aziji faktički je ostala neispunjena. Evropljanima nije pošlo za rukom da istisnu druge faktore koji ovde zauzimaju ključne pozicije. Tome su doprinele objektivne okolnosti. Na primer, kriza u EU koja je primorava da misli o unutrašnjim, a ne spoljnim poslovima. Aktualna poseta Ešton je samo danak evropskoj diplomatiji, koja pokušava da napravi dobar potez u ne baš najboljoj igri. Evropljane naravno zanimaju energenti regiona, ali svi poslednji ugovori zemalja Centralne Azije pokazuju: oni više vole da imaju posla sa Kinom, nego sa nama. I Rusija je tu sačuvala dobre pozicije.

Treba istaći da ideja koju je inicirao ruski predsednik Vladimir Putin prošle godine o formiranju Evroazijskog ekonomskog saveza, u koji bi u prvo vreme mogli da uđu Rusija, Belorusija i Kazahstan, a zatim da se pridruže i druge centralnoazijske zemlje, naravno, izaziva u Evropi određeni oprez. Čuju se čak mišljenja da Kremlj mal te ne pokušava da preporodi mini-SSSR. Između ostalog ni u Rusiji ni u Kini, ni u zemljama regiona ova zastrašivanja se ne uzimaju za ozbiljno. Jer očigledno je da je ovde reč o uzajamno korisnoj ekonomskoj integraciji, a o „revolucionarnom“ političkom zbližavanju i tim pre o obnovi zajedničkih organa vlasti niko i nikad nije govorio ni reči.

Evropljani u praksi nastavljaju da se bore protiv sopstvenih problema, a na rečima će pokazati međunarodne ambicije, smatra ekspert Instituta za humanitarno-politička istraživanja Vladimir Bruter.

- EU ispunjava standardna dejstva orijentisana na demonstraciju zastave u regionu, koji je bio deo Sovjetskog Saveza. Nije reč o potpunoj konkurenicji sa Rusijom, zato što EU za to nema novca. Jednostavno evropljani smatraju da bilo koja pasivnost u spoljnoj politici dovodi do njihovog istiskivanja iz pojedinog regiona.

I zaista, nedavno je EU obećala da će istupiti kao sponzor reformi u centralnoazijskim zemljama. U ove svrhe čak je bilo namenjeno 750 miliona dolara. Ipak kriza zone evra je naterala da se ova ideja zamrzne do boljih vremena. I to je u izvesnoj meri potkopalo poverenje prema evropskom rukovodstvu kod elita zemalja Centralne Azije. A istovremeno njihovi pouzdaniji partneri – Rusija i Kina – nastavili su da investiraju u perspektivne projekte. Dovoljno je setiti se izgradnje gasovoda koji spaja Centralnu Aziju sa Kinom, projekta Trukmenistana i Kine, ili izgradnje niza atomskih i hidrocentrala na teritoriji Kirgizije i Kazahstana uz učešće Moskve. A još jednu kap žuči u planove EU dodalo je to što je Tadžikistan konačno otišao pod rusku vojnu zaštitu, saglasivši se na dugotrajni boravak 201. vojne baze na njegovoj teritoriji i to bez nadoknade.