Pola veka Hruščovljevog pljuvanja u manježu

Pre pola veka, 1. decembra 1962. godine  svi članovi Politbiroa tadašnje sovjetske vrhovne valsti,  predvođeni   prvim sekretarom CK KPSS, Nikitom Seregejevičem Hruščovim, posetili  su izložbu „30 godina MOSH“  ( Moskovskiй Soюz hudožnikov, Moskovski savez umetnika)  koja se održavala u Manježu. Ova izložba je posle  prostačkog  nastupa Hruščova rasturena  i postala  najveći skandal, koji je ovih dana obeležen u istim prostorijima u kojima  su odjekivale reči genseka: “To je pederatstija u slikarstvu!. . . Izazivaju li ove slike bilo  šta?  Treba ih popljuvati ! Eto koja osećanja izazivaju„. I pljunuo je Hruščov  na jednu sliku. Na „Karijeru“ Leonida Mečnjikova koja je  sada izložena na istom mestu kao pre pola veka i na jojoj je olovkom  obeležena „slobodna teritorija  pljuvačke“ prvog čoveka sovjetke  partije i države. 

Kako je bilo 

Pošto su članovi Politbiroa  tog 1. decembra   1962. pogledali  osnovnu ekspoziciju izložbe u Manježu, kritkikujući pri tom slike Roberta Falka, Nikolaja Andronova i Pavla Nikonova  komunistički velikodostojnioci su prešli  u drugu odaju  u kojoj su bili   izloženi avangardni radovi  stvaralačkog studija  Elija Beljutina i slike Ernsta Neizvesnog koje su naterale genseka  da plane. I da izrekne tako oštar „esteski sud“ kojim je   tokom mnogih godina sovjetaska avangarda bila proterana u podzemlje. 
 

O eksponatima se gensek Hruščov izrazio „biranim rečima“kao što su :

„To je pederastija u slikarstvu !Ja već 10 godina  govorima o pederastiji, i šta bi hteli, da im damo orden?“

„Sve je ovo smeće! Da. !Treba ga očistiti! Ne možeo prolaziti pored ovog, znate, kao kakv posmtrač, kao kad na obali stoji čovek i gleda: eno, neko pliva,  a bilo bi dobro da i on zapliva„.
 

„Koga će privući ovo pečenje koje vi želite da prikažete? Ko će poleteti na njega? Ko? Muve  koje  se  ustremljuju na strvinu !One su, znate ogromne, ugojene !One su poletele. “

„Izazivaju li ove slike bilo kakva osećanja? Oseća se potreba da ih geldalac pljune!Eto, ta osećanja izazivaju“.
 

I forme samoizražavanja su zaista bile nove. Neke slike Borisa Žutovskog Hručov je ovako prokomentarisao:

Porteret varioca

“Zašto je toliko portret obojen“ '-To je varilac, lete iskre. , odgovorio je Žutovski -Izmišljš đavo zna šta. Samo da bi nešto kazao-obrecnuo se gensek. 

Autoportret

„Opet ti! –obratio se Hručpv Žutovksom. -Koga si to nalsikao?Neku rugobu!Kako se to  desilo:čovek završio sovejstku školu, fakultet, na njega je  utrošen narodni novac, jede narodni hleb. A čime on vraća narodu za ta sredstva  koj su data za njegovo obrazovanje?Evo, ovakvim autoportretima! Ovom stravom i užasom !. . . Ne može da se gleda. . . Imam poznanika slikara Loktinova. Ako bi se njegov portrt  postavio tu, to bi bi ličilo na nešto, a ovo ovde. . . odvratno. “ 

Hruščov se pravda   da ga je  razbesnelo spominjanje Staljina  

Dana 15. aprila  1971. na poslednjoj proslavi svog rođendana, Nikita Sergejevič  se ispovedio  slikaru  Borisu Žutovskom :“Jesi li  još  ljut na mene, zbog onog što sam ti rekao kad sam ono  upao u Manjež?Tamo su me doveli kao šefa države. I vodaju me po galeriji, pokazuju slike, a jedan od velikih slikara  mi šapće na uho :“Staljina nema na njima „. Toliko  sam se na njega razbesneo - pa sam počeo da vrištim na  vas. A posle toga su ljudi to  iskoristili. “

Rekonstrukcija skanadala pola veka kasnije 

Pola veka  nakon  što je   Nikita Hručov rasturio izložbu slikara-avangardista u Manježu, ovde su ponovno prozvučale reči genseka: „pederasti“, „ogromne utovljene muve  koje se ustremljuju  na strvinu“,  „ne možemo proći mimo toga“, i eho razbesnelog  glasa Nikite Sergejeviča prolama se po paviljonu u kome se održava izložba specijalno priređena povodom ovog događaja od pre 50 godina. 

U istom tom Manježu

Istorija razvoja tih zbivanja  koji podsećaju na detektiv  koji su  se tokom protekle polovine  veka „okitili „ najmaštovitijim legendama, rekonstrusana je i prikazana pod nazivom „U istom tom Manježu“. Izložbu su pored publike posetili i  polički moćnici naših dana, predstavnici vladajućeg vrha  Ruske Federacije   (RF)  Olga  Golodec, vice-prmeijerka i Vladimir Medinski, ministar  kulture. Oni su izveštače rsukih medija sa ove manifetsacije ubedeili  da se ta istorija u ruskoj prestonici ne može ponoviti. Bar zasad. 

Senke muškarca i žene u malom paviljonu na trećoj etaži 

-To su  učesnici  one čuvene izložbe u Manjžu čije se senke pod nazivom samog projekta „ U istom tom Manjžu“ kreću oko nas po zidovima i zajedno s njima  i  mi se osećamo kao da smo bili  neposredni učesnici   tih događaja, -objašnjava Grigorij Zaslavski, kustos izložbe. 

Projekcija  sovjetske filmske hronike i Hruščov u njoj 

I Vladini predstavnici, Medinski i Golodec, mimoilazeći se sa senkama  upućuju se unutra paviljona na čijim zidovima se projektuju  kadrovi sovjetske filmske  hronike   u kojoj se prepoznaju lica članova Politbiroa  među kojima i Nikite Hruščova. Duž cele površine zidova postavljene su vitrine u kojima su izloženi artefakti povezani sa izložbom i njenim učesnicima. Tu je i ualaznica za izložbu, a pored nje otkucan na pisaćoj mašini i spisak učesnika, tri varijente vešanja slika ekspozicije    (svaki slikar je je tokom godina okačio slike na svoj način). Dalje je još predstavljeno i ostalo što su uradili ti umetnici –značke, etikete, ilustracije za đačke udžbenike, kalendari. . .  

-Ovi slikari su predstavljali važan deo kulturne sredine poslednjih godina, -objašnjava kustos. -Tako su Leonid Rabičev i njegova  supruga  Viktorija Šumelija  uradili  na primer kalendar sovjetskih železnica, amblem Aeroflota, etiketu za sovjetski  šampanjac,  grbove i ambleme fabirika. Vera Preobraženska je postala upravnica  studija Elija Beljutina , ilsutrovala je veliki broj knjiga, -za udžbenike solfeđa i  biologiju, dok je Maja Filipova radila kao dekoraterka u „Mosfilmu „. Na primedbu ruskog ministra kulture Vladimira  Medinskog  da je reč o vodećim i dobroplaćenim autorima, kustos Zaslavski je odgovrio:-Vodećim da, a dobro plaćenim  nikako ne. 

U drugoj  sali izložbe, u jednoj uskoj odaji  shematičmno se ponavlja kačenje naziva slika koje su na različite načine  nestale, a u trećoj sali su izložene originali onih sačuvanih slika  čliji su autori slikari iz studija  Elija Beljutina, kojih je više od desetak  ovde predstavljeno. Na jednoj od njih, na slici „Karijera „ Leonida Mečnikova, kao što smo već napisali,  olovkom je okruženo mesto  na koje je Hručov pljunuo. 

Istina je kćer vremena, a ne autoriteta 

Ministar kulture RF  Vladimir Medinski izneo  je za ruske medije  utiske o ovom događaju: -Izložba je  inetersantna  i poučna, ona pokazuje kako se umentost  menja  sa vremenom. Ovaj projekat  treba  propagirati  jer istina je -kćer vremena, a ne autoriteta. Mnoge stavri koje su pre 50 godina izgledale škoantne, sada izgledaju čak banalne. Mešanje dežave u slobodu stvaralaštva  može biti   veliko, užasno  i tragično, ali ono s vremnom postaje smešno, pa   vlast u očima potomaka počinje  da liči na klovna“.