BILO IH JE TROJE-MALJEVIČ SA DVA SVOJA NAJBOLJA UČENIKA I SLEDBENIKA

Ova izložba je unikalna po mnogo čemu.Bez obzira na to što radove ova tri slkara  sve češće pokazuju zajedno,mnoge od njih široka likovna puiblika nije imala prilike dosad  da vidi .Razbacani  po raznim kolekcijama,oni se sada čuvaju u Fondu Sepherot u Lihenštajnu, a priča se da iza tog fonda stoji kolekcionar i biznismen Aleksandr Smuzikov .

Veći deo od sto i više ekponata predstavljenih na ovoj izložbi čine  crteži.Tržište je odavno postalo u pogledu ponude radova suprematista  rasprostranjenih po muzejima i privatnim zbirkama , a Fond Sepherot pre svega   skuplja  grafiku koja je  za poznavaoce   spada u  najintersantnije u nasleđu  svakog stvaraoca. Tim više što  se ni   Sujetin ( 1897-1954 ) i Čašnjik ( 1902-1929 ) živopisom nisu mnogo bavili. Najpre učenici, a zatim i najbliži sledbenici Maljeviča , oni su privlačili pažnju ogromnim konstztrukcijama –supremusima , a takođe i prtaktičnim stvarima :Maljevič ( 1879-1935 ) zaposlio ih je da rade u bivšem Imperatorskom porcelanskom zavodu . Grafikom  su se oduševljavali ne zbog jevtonoće materijala , nego zato što je za istraživanje to bila najpogodnija terhnika.

S Maljevičem su se njih dvojica , bivših učenika, a sad sledbenika, zbližila u Vitebsku, gde su Sujetin i  Čašnjik učili kod Marka Šagala , tamošnjeg gubernatorskog oponumoćenika za poslove slikarstva i umetnosti .Ali tek što se na obali Zapadne Dvine p“ulogorio „ Maljevič , većina Šagalovih studenta je prešla k njemu.Pričalo se da taj skandal sujetni Šgal nije mogao da preboli i odmah je napustio svoj rodni grad Vitebsk i zaputio se pravo u Pariz.

Maljevič i udruženje  koje je on formirao UNOVIS( „Osnivači nove umetnosti „)  davali su ton životu grada .Žena Alekseja Tolstoja se seća:“Dospela sam u Vitebsk posle Oktobarskih svečanosti, ali grad je još goreo od Maljevičeve dekoracije-krugova,kvadrata, tačaka, raznobojnih linija i Šagalovih letećih ljudi .Činilo mi se da sam se našla u začaranom gradu , alu u to vreme je bilo sve moguće i čudesno  i žitelji Vitebska su se u to vreme preobrazili u suprematiste.U suštini su građani mislili da je reč o još  nekom novom napadu , nepoznatom i interesantnonom,koji je trebalo prživeti.“

Preuveličano bi možda bilo smatrati da je fenomen Vitebska stvorio Maljevič.On je ovde stigao u novembru   1919., a skoro  godinu dana pre  njegovog dolaska u gradu je otvoreno  umetničko učilište čiji je direktor postao Mstisalv Dobužinski koji je potom emigrirao, zatim i Ivan Puni, rukvodilac vitebske radionoce za izradu  umetničkih  plakata  kao i njegova žena Ksenija Bogulsavska koja  je  vodila atelje dekorativno-primenjenih umetnosti .Radio je ovde i El Lisicki  s kojim je autor „Crnog kvadrata „ delio slavu stvraoca  „arhitektonova„, kako su  nazivali trodimenzionalni suprematizam.

Vitebsk je dostigao neverovatnu prenasljenost majstora  nove umetnosti po kvadratnom metru.Grad nije mogao da izdrži intelektualni udar, a  Maljeviča  su istisnuli. U Petrogradu je rukovodio Institutom likovne kulture  koji je bio zatvoren nakon referata predavanja direktrora održanog pod naslovom „Uvođenje u teoriju viška vrednosti elemanata u slikarstvo „.

Sujetin i Čašnjik su ostali njegovi istomišljenici , mada je Čašnjik neprekidno polemisao s učiteljem.Više od svih je Maljevič tugovao posle smrti Čašnjika – ostao  je zauvek bez najvažnijeg sabesednika   kojeg je ikad imao i takvog nikad više neće imati , najdoslednijeg od svih suprematista.Moguće čak i dosledniji od samog Maljeviča. Za razliku od mnogih ,Čašnjik je shvatao da suprematizam nije jednostavno bavljenje  bespredmetnim, nego filosofska koncepcija.

Na izložbi u Tretjakovskoj koja se pod nazivom „Biće nas troje  „održava do 25. novembra predstavljeno je 14 radova Maljeviča uključujući i 10 crteža, zatim 35 Sujetina, a najviše je eksponata Čaškina -55 dela među kojima i gipsani reljef.Svaki eksponat je opširno i sadržajno opisan u izvanredmo uređenom katalogu čiji je uotor kustos izložbe Tatjana Gorjačova.