БИЛО ИХ ЈЕ ТРОЈЕ-МАЉЕВИЧ СА ДВА СВОЈА НАЈБОЉА УЧЕНИКА И СЛЕДБЕНИКА

Ова изложба је уникална по много чему.Без обзира на то што радове ова три слкара  све чешће показују заједно,многе од њих широка ликовна пуиблика није имала прилике досад  да види .Разбацани  по разним колекцијама,они се сада чувају у Фонду Sepherot у Лихенштајну, а прича се да иза тог фонда стоји колекционар и бизнисмен Александр Смузиков .

Већи део од сто и више екпоната представљених на овој изложби чине  цртежи.Тржиште је одавно постало у погледу понуде радова супрематиста  распрострањених по музејима и приватним збиркама , а Фонд Sepherot пре свега   скупља  графику која је  за познаваоце   спада у  најинтерсантније у наслеђу  сваког ствараоца. Тим више што  се ни   Сујетин ( 1897-1954 ) и Чашњик ( 1902-1929 ) живописом нису много бавили. Најпре ученици, а затим и најближи следбеници Маљевича , они су привлачили пажњу огромним констзтрукцијама –супремусима , а такође и пртактичним стварима :Маљевич ( 1879-1935 ) запослио их је да раде у бившем Императорском порцеланском заводу . Графиком  су се одушевљавали не због јевтоноће материјала , него зато што је за истраживање то била најпогоднија терхника.

С Маљевичем су се њих двојица , бивших ученика, а сад следбеника, зближила у Витебску, где су Сујетин и  Чашњик учили код Марка Шагала , тамошњег губернаторског опонумоћеника за послове сликарства и уметности .Али тек што се на обали Западне Двине п“улогорио „ Маљевич , већина Шагалових студента је прешла к њему.Причало се да тај скандал сујетни Шгал није могао да преболи и одмах је напустио свој родни град Витебск и запутио се право у Париз.

Маљевич и удружење  које је он формирао УНОВИС( „Оснивачи нове уметности „)  давали су тон животу града .Жена Алексеја Толстоја се сећа:“Доспела сам у Витебск после Октобарских свечаности, али град је још горео од Маљевичеве декорације-кругова,квадрата, тачака, разнобојних линија и Шагалових летећих људи .Чинило ми се да сам се нашла у зачараном граду , алу у то време је било све могуће и чудесно  и житељи Витебска су се у то време преобразили у супрематисте.У суштини су грађани мислили да је реч о још  неком новом нападу , непознатом и интересантноном,који је требало прживети.“

Преувеличано би можда било сматрати да је феномен Витебска створио Маљевич.Он је овде стигао у новембру   1919., а скоро  годину дана пре  његовог доласка у граду је отворено  уметничко училиште чији је директор постао Мстисалв Добужински који је потом емигрирао, затим и Иван Пуни, рукводилац витебске радионоце за израду  уметничких  плаката  као и његова жена Ксенија Богулсавска која  је  водила атеље декоративно-примењених уметности .Радио је овде и Ел Лисицки  с којим је аутор „Црног квадрата „ делио славу ствраоца  „архитектонова„, како су  називали тродимензионални супрематизам.

Витебск је достигао невероватну пренасљеност мајстора  нове уметности по квадратном метру.Град није могао да издржи интелектуални удар, а  Маљевича  су истиснули. У Петрограду је руководио Институтом ликовне културе  који је био затворен након реферата предавања директрора одржаног под насловом „Увођење у теорију вишка вредности елеманата у сликарство „.

Сујетин и Чашњик су остали његови истомишљеници , мада је Чашњик непрекидно полемисао с учитељем.Више од свих је Маљевич туговао после смрти Чашњика – остао  је заувек без најважнијег сабеседника   којег је икад имао и таквог никад више неће имати , најдоследнијег од свих супрематиста.Могуће чак и доследнији од самог Маљевича. За разлику од многих ,Чашњик је схватао да супрематизам није једноставно бављење  беспредметним, него философска концепција.

На изложби у Третјаковској која се под називом „Биће нас троје  „одржава до 25. новембра представљено је 14 радова Маљевича укључујући и 10 цртежа, затим 35 Сујетина, а највише је експоната Чашкина -55 дела међу којима и гипсани рељеф.Сваки експонат је опширно и садржајно описан у изванредмо уређеном каталогу чији је уотор кустос изложбе Татјана Горјачова.