Boris Vukobrat: političari ne prestaju da varaju birače

Za vreme našeg susreta gospodin Vukobrat se interesovao sa kim sam se od balkanskih lidera sastajao kada sam radio na Balkanu. To je bila jedna od tema našeg razgovora.
Može li se na Balkanu u skorije vreme pojaviti novi političar nivoa maršala Tita, koji bi uspeo ponovo da objedini zemlje regiona, razne po nivou razvoja i mentalitetu?

- Želim da istaknem da nije Tito stvorio Jugoslaviju. Ona se formirala do drugog svetskog rata. On je dobio u nasledstvo zemlju koja je već postojala do njega. Posle 1945. godine Tito je uspeo da konsoliduje narode koji su imali slične jezike, praktično isti mentalitet. Pri tome ni Hrvati, ni Slovenci nisu imali državu, oni su uvek bili deo drugih zemalja. Srbija je postala država posle prvog svetskog rata. Zatim posle 1929. godine formirala se kraljevina Jugoslavija. Tito je dobio posle razbijanja fašizma 1945. godine zemlju sa velikim problemima. Italijani nisu mogli da oproste što su posle prvog svetskog izgubili svoje teritorije u Hrvatskoj. Svi naši susedi su imali interese u Jugoslaviji i pretenzije na nju. Ne treba zaboraviti da smo se za vreme drugog svetskog rata borili ne samo sa nemačkim i italijanskim fašistima. Ratovali smo jedni protiv drugih, kod nas se vodio građanski rat. U Hrvatskoj je bio fašistički režim Ante Pavelića, koji je ratovao protiv Srba. On je ratovao i protiv SSSR. Ova stranica naše istorije je vrlo složena. Mi smo izgubili u tom ratu 10% stanovništva — skoro milion i 700 hiljada. To su bili gubici ne samo u borbama protiv okupatora. Najviše smo izgubili ubijajući jedni druge.

- Sada nema nikakvog smisla da se stvara nova Jugoslavija. Kao prvo, zato što je Balkan deo Evrope. Misliti o tome da će nove države kao što su Hrvatska, Bosna, Makedonija i druge hteti da se politički ujedine, nije realno. Kao drugo, tražiti ličnost koja bi politički mogla da poveže sve bivše republike nema nikakvog smisla. Sada je mnogo važnije da svi koji žive na Balkanu soznaju ono najvažnije — bez ekonomskog jedinstva, bez kulturnog jedinstva, bez zajedničke težnje da se postane deo Evrope i međunarodne zajednice, nema dalje budućnosti. Samo zajedno možemo da budemo jači i od toga će zavisiti stabilnost čitavog regiona, juga Evrope. Jer 90-ih godina, kada su se kod nas vodili neprekidni ratovi i kada smo sa oružjem u rukama raščišćavali račune, pretvorili smo nekada civilizovanu i poštovanu u svetu Jugoslaviju u žalosni objekat. Sada nama rukovode političari penzioneri iz EU, koji nas stalno podučavaju kako treba da živimo. Ispada da smo sav naš suverenitet delegirali susedima iz Evrope, koji određuju našu budućnost. Oni govore danas narodima bivše Jugoslavije šta mogu da rade, a šta ne. I to se dešava u našoj rođenoj kući, gde smo odavno prestali da budemo gazde.

- Mi smo ozbiljno grešili kada smo mislili da je Balkan centar sveta. Ali to je bila zabluda. Za nas niko nije znao. Zato su i rešavali konflikt na Balkanu nejasnim shemama. Posle pada Berlinskog zida i raspada SSSR, evropljani su bili u euforiji. Oni nisu znali šta da rade sa Jugoslavijom. Zato smo platili takvu cenu za njen raspad. I što je najvažnije, evropljani ni danas ne znaju šta da rade sa Balkanom. Zato je naš spas samo u našim sopstvenim rukama. Čim međunarodni vojni kontigent ode iz Bosne, odmah će ponovo početi da tinjaju različiti vojni konflikti. To je bure baruta. Treba obavezno izvaditi iz njega fitilj, inače će ponovo biti eksplozija, koja će dotaći svakog u Evropi.

- I još kod nas do danas političari, kako bi sačuvali svoju vlast, ne prestaju da varaju birače. Za političare je najvažnije da ostanu u svojim foteljama. Svi se pretvaraju u populiste, svi lažu i obećavaju, unapred znajući, da ništa neće biti učinjeno. I pri tome oni ponovo dolaze na vlast, ponovo obećavaju i nikaa ništa ne čine za svoj narod. Zemlja od toga samo postaje siromašnija, pada sve niže i niže. I dolazi se do faze kada sve eksplodira. 5. oktobra 2000. godine u Srbiji je bila neobična revolucija. Teško ju je nazivati demokratskom. Ona je bila organizovana iz inostranstva, i unutra su bili ljudi koji su veoma hteli da preuzmu vlast u svoje ruke. Svi koji su se obogatili za vreme uprave Slobodana Miloševića shvatili su da ih on vodi u ćorsokak. I kako bi se oslobodili njega i sačuvali zarađeno, žrtvovali su Miloševića.

Konstantin Kačalin,