GODIŠNJICA ROĐENJA FRANSOA VIJONA, PRVOG FRANSUSKOG PESNIKA ZRELOG SREDNJEG VEKA

„Ja sam Fransoa Vijon,čemu se nimalo ne radujem.Avaj,  smrt čeka zlikovca.“

Na današnji dan, 1. aprila  1432..( neki istražoivači tvrde da se to desilo 19. aprila ) rođen je pesnik i lopov Frasoa Vijon ,(Jean –Francis Villon, 1432-1493 ) koji je ušao u svetsku književnost kao  prvi francuski poeta Srednjeg veka.Vijonove pesme su veoma tesno povezane sa njegovim avanturističkom   biografijom  dostojnom najuzbudljivijeg romana.

Fransoa Viojon(  rođen kao Francois  de Montcorbier) ili de Lage , nije tačno ustanovljeno) bio  je francuski pesnik,prvi liričar poznog francuskog Srednjeg  veka , autor balada,među kojima i onih koje je pisaao u lopovskom argou,od kojih nemali broj nije ni do sada dešifrovan.

Kad je imao osam godina , ostao je siroče i dobio prezime  Vijon po svešteniku koji ga je posinio. Sa 12 godina stupio je na pripremni fakultet umetnosti Pariskog univerziteta, završio ga za tri godine, i već 1449. dobija zvanje  magistra umetnosti. Kao pesnik  Vijon postaje pozant  sredinom 1450.-ih godina.

U studentskim godinama  Vijon se povezuje sa podzemljem Pariza, i već 1445. u jednoj tuči ubija sveštenika nožem.Pred smrt sveštenik će oprostiti svome ubici, okrivljujući sebe  da je izazvao tuču , ali je Vijon ostavši u izgnanastvu bez novca, počinio još nekoliko teških krađa.

Na Badnje  veče  pre pljačke Navarskog koledža, Bijon je napisao svoju prvu veću pesmu „Malo zaveštanje“.

Bojeći se povratka u prestonicu,  prošao celu  Francusku od La Manša do Sredozemnog mora.

Izvesno vreme je boravio na dvoru Karla Orleanskog  uzevši učešće u pesničkim  takmičenjima   za koje  je napisao  i svoju čuvenu pesmi „ Od žeđi umirem na izvoru „, po kojoj je veliki hrvatski pesnik prve polovine  XX veka Augustin Tin Ujević nazvao jednu svoju pesničku knjigu  iz poznog, zrelog perioda „Žedan kamen na studencu „. Godine 1460. ViIjon u Orelanu dospeva u tamnicu u kojoj  je čekao kaznu od koje ga je spasila slučajna amnestija.Samo godinu dana kasnije, u jesen 1461. Vijon  se opet „skrasio“ u jednoj tamnici: ovog puta to je bilo u Men na Loari, i ponovo je imao sreću- vlasti su ga pomilovale.

Pri kraju te „amnestirane „ 1461. godine, vraća se ponovu u Pariz gde  piše svoje   šuvene pesme  „Veliko zaveštenje „ i „Epitaf“.
Naredne, 1462. dva puta ga hapse pod optužbom za krađu i čak za ubistvo ( počinjeno najverovatnije u nesvesnom stanju ).Osuđen je batinanje  i vešanje , koje je ipak bilo zamenjeno  izgnanansvom iz Pariskog grafstva u trajanju od 10 godina.

Od tog momenta Vijonu se gubi svaki trag, a račina se da je umro ne kasnije od 1493. g.