ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА ФРАНСОА ВИЈОНА, ПРВОГ ФРАНСУСКОГ ПЕСНИКА ЗРЕЛОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА

„Ја сам Франсоа Вијон,чему се нимало не радујем.Авај,  смрт чека зликовца.“

На данашњи дан, 1. априла  1432..( неки истражоивачи тврде да се то десило 19. априла ) рођен је песник и лопов Фрасоа Вијон ,(Јеан –Францис Виллон, 1432-1493 ) који је ушао у светску књижевност као  први француски поета Средњег века.Вијонове песме су веома тесно повезане са његовим авантуристичком   биографијом  достојном најузбудљивијег романа.

Франсоа Виојон(  рођен као Францоис  де Монтцорбиер) или де Лаге , није тачно установљено) био  је француски песник,први лиричар позног француског Средњег  века , аутор балада,међу којима и оних које је писаао у лоповском аргоу,од којих немали број није ни до сада дешифрован.

Кад је имао осам година , остао је сироче и добио презиме  Вијон по свештенику који га је посинио. Са 12 година ступио је на припремни факултет уметности Париског универзитета, завршио га за три године, и већ 1449. добија звање  магистра уметности. Као песник  Вијон постаје позант  средином 1450.-их година.

У студентским годинама  Вијон се повезује са подземљем Париза, и већ 1445. у једној тучи убија свештеника ножем.Пред смрт свештеник ће опростити своме убици, окривљујући себе  да је изазвао тучу , али је Вијон оставши у изгнанаству без новца, починио још неколико тешких крађа.

На Бадње  вече  пре пљачке Наварског колеџа, Бијон је написао своју прву већу песму „Мало завештање“.

Бојећи се повратка у престоницу,  прошао целу  Француску од Ла Манша до Средоземног мора.

Извесно време је боравио на двору Карла Орлеанског  узевши учешће у песничким  такмичењима   за које  је написао  и своју чувену песми „ Од жеђи умирем на извору „, по којој је велики хрватски песник прве половине  XX века Аугустин Тин Ујевић назвао једну своју песничку књигу  из позног, зрелог периода „Жедан камен на студенцу „. Године 1460. ВиИјон у Орелану доспева у тамницу у којој  је чекао казну од које га је спасила случајна амнестија.Само годину дана касније, у јесен 1461. Вијон  се опет „скрасио“ у једној тамници: овог пута то је било у Мен на Лоари, и поново је имао срећу- власти су га помиловале.

При крају те „амнестиране „ 1461. године, враћа се понову у Париз где  пише своје   шувене песме  „Велико завештење „ и „Епитаф“.
Наредне, 1462. два пута га хапсе под оптужбом за крађу и чак за убиство ( почињено највероватније у несвесном стању ).Осуђен је батинање  и вешање , које је ипак било замењено  изгнанансвом из Париског графства у трајању од 10 година.

Од тог момента Вијону се губи сваки траг, а рачина се да је умро не касније од 1493. г.