Četvrtak četvrte sedmice Velikog posta

 Na 6-m času: 

Is. XXVIII, 14-22.

Ovako govori Gospod: slušajte reč Gospodnju, ljudi podsmevači, koji vladate narodom što je u Jerusalimu. 15. Što rekoste: Uhvatismo veru sa smrću, i ugovorismo s grobom; kad zađe bič kao povodanj, neće nas dohvatiti, jer od laži načinismo sebi utočište, i za prevaru zaklonismo se; 16. Zato ovako veli Gospod Gospod: Evo, ja mećem u Sionu kamen, kamen izabran, kamen od ugla, skupocen, temelj tvrd; ko veruje neće se plašiti. 17. I izvršiću sud po pravilu i pravdu po merilima; i grad će potrti lažno utočište i voda će potopiti zaklon. 18. I vera vaša sa smrću uništiće se, i ugovor vaš s grobom neće ostati, a kad zađe bič kao povodanj, potlačiće vas. 19. Čim zađe, odneće vas, jer će zalaziti svako jutro, danju i noću, i kad se čuje vika, biće sam strah. 20. Jer će odar biti kratak da se čovek ne može pružiti, i pokrivač uzak da se ne može umotati. 21. Jer će Gospod ustati kao na gori Ferasimu, razgneviće se kao u dolu gavaonskom, da učini delo svoje, neobično delo svoje, da svrši posao svoj, neobičan posao svoj. 22. Nemojte se dakle više podsmevati da ne postanu jači okovi vaši, jer čuh od Gospoda Gospoda nad vojskama pogibao određenu svoj zemlji.

Na več.: 

Post. X, 32 - XI, 9.

32. To su porodice sinova Nojevih po plemenima svojim, u narodima svojim; i od njih se razdeliše narodi po zemlji posle potopa. 1. A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči. 2. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji senarskoj, i naseliše se onde. 3. Pa rekoše među sobom: Hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I behu im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto kreča. 4. Posle rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji. 5. A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji. 6. I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili. 7. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore. 8. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. 9. Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.

Prič. XIII, 20 - XIV, 6.

Želje blagočastivih naslađuju dušu, dela nečastivih su daleko od razume. Ko hodi s mudrima postaje mudar, a ko se drži s bezumnicima postaje gori. 21. Grešnike goni zlo, a pravednicima se vraća dobro. 22. Dobar čovek ostavlja nasledstvo sinovima sinova svojih, a grešnikovo imanje čuva se pravedniku. 23. Izobila hrane ima na njivi siromaškoj, a ima ko propada sa zle uprave. 24. Ko žali prut, mrzi na sina svog; a ko ga ljubi, kara ga za vremena. 25. Pravednik jede, i sita mu je duša; a trbuh bezbožnicima nema dosta. 1. Mudra žena zida kuću svoju, a luda svojim rukama raskopava. 2. Ko hodi pravo, boji se Gospoda; a ko je opak na svojim putevima, prezire Ga. 3. U ustima je bezbožnikovim prut oholosti, a mudre čuvaju usta njihova. 4. Gde nema volova, čiste su jasle; a obilata je letina od sile volovske. 5. Istinit svedok ne laže, a lažan svedok govori laž. 6. Podsmevač traži mudrost, i ne nahodi je; a razumnom je znanje lako naći. 



Sveti Teofan Zatvornik - Misli za svaki dan u godini

Ko žali prut, mrzi sina svoga; a ko ga ljubi, kara ga za vremena (Prič.13,24). Ostavimo decu, i pogledajmo na sebe. U odnosu prema svakom, to znači: ne štedi sebe, nego se kažnjavaj na vreme. Samosažaljenje je koren svih naših saplitanja u greh. Onaj ko ne snishodi sebi, uvek je utvrđen u dobru. Iznad svega je potrebno da se telo drži u strogoj disciplini, budući da je sluga bez razuma. Kada ga more, ono je mirno, a čim mu se da samo mala olakšica - odmah pokazuje kandže i seva očima pohote. Ipak, dobro je što barem ne govori. Ali, telu se ipak mnogo pridaje i izmišljaju mu se svakakve ugodnosti. Čak i nauka ne može bez toga. No, kakva mi je to samo nauka?