Katastrofa velikog američkog mita!

Još 2006.godine, u izveštaju Harvardskog univerziteta o Projektu građanskih prava, profesor Geri Orfild je konstatovao da se nivo segregacije u zemlji popeo do nivoa kraja 1960-ih godina, da je Amerika izgubila sav progres koji je bila postigla u toku ukidanja segregacije u  gradovima.

Danas veliki deo došljaka iz Azije, Afrike, Južne Amerike u SAD živi po dijasporama, u kojima je prosečan standard neuporedivo niži od  standarda belih sugrađana.

Pravi domaćini Sjedinjenih Američkih Država su finansijsko-oligarhijske grupe, koje se uglavnom oslanjaju na međusloj WASP (beli anglosaksonci-protestanti) čiji predstavnici koriste sve moguće prednosti u odnosu na mnogomilionsku masu.

Po nivou mistifikacije svog naroda i međunarodne javnosti SAD svakako zauzimaju prvo mesto na svetu. Stvarna  politika Sjedinjenih Država i mitovi koje su oni stvorili o sebi razlikuju se između sebe kao nebo i zemlja. Bez obzira na to propagandna mašinerija SAD je izvesno vreme davala rezultate. Većina Amerikanaca je verovala da ništa bolje od njihove zemlje ne može na svetu da postoji, a stanovnici Zapadne Evrope su se molili za SAD kao za svoju zaštitu od „crvene opasnosti“.

Bilo je mnogo američkih intelektualaca koji nisu verovali u te iluzije, i pri opisivanju neljudskog u  suštini uređenja njihove zemlje, nisu ništa ulepšavali. Romani „Džungla“ Aptona Sinklera, „Američka tragedija“ Teodora Drajzera, „Gvozdena peta“ Džeka Londona i još mnogo drugih su predstavljali zaista istinita dela, ali je njihovo delovanje na američku publiku bilo ograničeno.

Rušenje „velikog američkog mita“ je počelo nastupanjem epohe informacionog društva, pojavom svetske mreže „internet“. Mit je počeo po svim krajevima da se topi i sada je sličan ledenom bregu pod sunčevim zracima, koji se velikom brzinom topi i puca. Udarci koje mu nanose sve nove i nove tajne Imperije koje se sada otkrivaju, od tog lednika odbijaju gigantske komade.

2001.godina je u vezi s tim postala prelomna. Posle rušenja njujorških kula –bliznakinja pojavio se ogroman broj publikacija koje su ukazivale na to, da su Amerikanci  prevareni jer posle započete „globalne borbe sa terorizmom“  vođene pod zastavom rata u Avganistanu dolaze novi ratovi. Tragedija od 9-11 dovela je do formiranja ogromne pukotine u američkom mitu i stvorila po kvalitetu novu situaciju u svetskom informacionom prostoru.

Sada već malo ko veruje priči da Amerika predstavlja „barjak“ nada čitavog sveta. U raspoloženju Amerikanaca  došlo je do ozbiljnog preokreta. Po različitim anketama, od jedne trećine do 40% Amerikanaca podržava vojnika Bredlija  Meninga koji je tajnu prepisku državnih ustanova dao sajtu „Vikiliks“. Otprilike isto toliko njih podržava osnivača tog sajta, Džulijana Asanža, i još toliko – novog raskrinkavača američkih tajnih službi  Edvarda Snoudena.

Odnosno, u najboljem slučaju – trećina Amerikanaca više ne veruje u zvanično proglašene vrednosti. Američko društvo je danas idejno raspolućeno. Realno je očekivanje da će se u takvoj društvenoj klimi  pojaviti novi razotkrivači i da će još dosta ružnih tajni američke političke kuhinje da ispliva na površinu.

Neobično je koliko jednostrano Stejt department na Kapitolu reaguje na ta nova otkrića. Tako ni u jednoj izjavi američkih zvaničnih lica nije prozvučala ni senka žaljenja zbog totalne špijunaže koju su organizovale tajne službe SAD ne samo za „svoje“, već i za „tuđe“, što je iskompromitovalo pre svega demokratiju. Pri tom kažnjavanje razobličivača i lov na one koji su još uvek na slobodi ukazuju da vlasti SAD  imaju nameru da bez trunke sažaljenja najstrože moguće kažnjavaju svakoga ko bi se ohrabrio da progovori  istinu.

Danas, žureći i prekidajući jedan drugog, američki političari i visoki zvaničnici zahtevaju sud za Edvarda Snoudena. Moskvu pritiskaju zahtevima da se Snouden  preda radi suđenja. Pošto mu je dat privremeni boravak u Rusiji iz Vašingtona su se začule i razumljive, i ne baš sasvim razumljive pretnje, koje svedoče – ne zna se da li o infantilnosti pojedinih američkih političara, da li o njihovoj nesposobnosti da u punoj meri shvate postojeću međunarodnu stvarnost.

Među pretnjama se začula čak i takva, kakva je bojkot Olimpijskih igara u Sočiju 2014, kao da će odsustvo američkog tima na tom prazniku  izazvati katastrofu u sportskom svetu. A još „strašnije“ – pretnja da će  proširiti  „spisak Magnitskog“, da će blokirati   bankarske račune ruskih službenika. Boreći se sa korupcijom, Moskva bi samo zahvalila  Vašingtonu ukoliko bi tako nešto zaista bilo urađeno.

Dvojni standardi američkih vlasti SAD u pitanju ljudskih prava odavno nisu ništa novo i o tome ne bi trebalo ni da se priča, da se nije   iznenada pojavila sumnja: a da američka politička „elita“ nije naumila da je ona jedina na svetu, a da su svi ostali samo izdresirani liliputanci koji rade po njenoj komandi? Jer ukoliko  im tako nešto pada na pamet – neće biti teško da naprave i pravu grešku tako što će mirno, uzdržano ponašanje Moskve u „predmetu Snoudena“  smatrati za slabost.

I nehotice se prisećamo vremena koje je dovelo do raspada Rima. I tada je odnos prema hrišćanima koji su odbijali da se klanjaju idolima Imperije bio vrlo grub. Rimski vlastodršci su  se glupo i plitko nadali da će moći beskrajno da vladaju ukoliko ljude uporno budu držali u zabludi.

Ne vredi – nije im uspelo.