Deset godina samoće za Zapadni Balkan!

U analizi se navodi da, kada je reč o mogućnostima da zemlje regiona postanu članice Unije, entuzijazam u članicama EU nije umanjen nakon izbijanja krize u evrozoni, već je takav bio i ranije. “U pojedinim zemljama poput Nemačke i Francuske ukazano je na nedovoljnu zrelost kandidata za članstvo u EU, kao i na ograničenu sposobnost Unije da primi nove članice. U trenutku kada se neke države EU suočavaju s pretnjom od državnog bankrota i kada među građanima Unije opada njen ugled, dominira stav da ne bi bilo odgovorno da EU natovari sebi za vrat problematične slučajeve”, smatraju autori.

Kao jedna od novosti ističe se sve češća razlika među državama članicama u stavovima u vezi s dodatnim uslovima za zemlje koje teže članstvu. “U završnoj fazi pristupnih pregovora, politika dubokog razmišljanja i uslovljavanja postaju od ključne važnosti, a prag za prijem novih članica se podiže. Na primer, Evropska komisija je u oktobru 2011. preporučila da se Srbiji dodeli status kandidata, ali je Nemačka dva meseca kasnije gotovo samostalno izdejstvovala propisivanje detaljnih uslova za Beograd koji su se odnosili na Kosovo”, ukazuje se u studiji.

Ocenjujući perspektive za članstvo Srbije, autori navode da se Beogradu zamera što od 2008. do 2010. u trećini slučajeva nije pozitivno odgovorio na zahtev Brisela da u međunarodnim organizacija podrži stavove ili mere za koje se zalagala Unija. “Te situacije uglavnom su se odnosile na kritike EU izrečene na račun Kine ili Rusije. Posle zatvaranja haškog poglavlja, 22 države Unije koje su priznale Kosovo sada faktički uslovljavaju prijem Srbije odustajanjem Beograda od mišljenja da mu Kosovo pripada po međunarodnom pravu”, ističe se u analizi.

Autori poručuju da samo strategija koja podstiče proces pridruživanja može da osigura da Unija ostane važan politički igrač u regionu, kao i da je neophodno osmisliti mere koje državama kandidatima jasno pokazuju ekonomske i političke koristi od evropske integracije. “Nužno je jačanje sektorske integracije kako bi zemlje kandidati u odabranim političkim oblastima mogle da imaju isti tretman kao članice Unije, pri čemu bi morale da se obavežu da će u tim domenima prihvatiti pravne tekovine EU”, jedan je od zaključaka studije.