„Za Rusiju“ unutar Srbije ili uticaj Kremlja na srpske parlamentarne izbore

Javlja se pitanje: da li će proruska retorika srbskih političkih snaga ostati „stvar za sebe“, ili....

Komentarišući predizborne plakate jednog od srbskih političara pre par godina, neko je obratio pažnju na prilično čudan slogan- „Za Srbiju“. Naravno za Srbiju,- rekao bi neko,- jer je kandidat za ovu funkiciju upravo u Srbiji, a bilo bi čudno kada bi slogan glasio, na primer „Za Nemačku“...

Ipak, poznato je da u svakoj šali ima malo istine. Zato što građani Srbije, glasajući za sve pozicije, osim, naravno lokalnih, biraju i zapravo strateški pravac koji će kasnije zauzeti država. Neka to bude i neki svoj kurs. Ne zamišljajući ipak na ulicama Beograda bilbord sa sloganom „Za Rusiju“, dajte da razmotrimo uticaj ruskog faktora na parlamentarnim izborima u Srbiji. Uostalom, zašto i da ne zamislimo takav slogan, jer evo već predizborna parola SRS je „I Kosovo i Rusija“. Čitaoce i slušaoce koje ne raduje politički kurs „na desno“, podsetićemo da se sada već „novi“ demokrata Boris Tadić  sasvim nedavno susreo sa zamenikom šefa diplomatije Ruske Federacije Aleksejem Meškovim. Tokom razgovora bilo je reči o „Južnom toku“. To je sasvim logično, jer je lovorike „Za uključivanje Srbije u veliki panevropski projekat“ ponela sadašnja vlast, a sve infrastrukturne pripreme za potpisivanje dokumenata je, tada još predsednik, odradio Tadić. Slično stoje stvari i sa Ugovorom o strateškom partnerestvu.

No, da se vratimo temi. DSS predlaže da se oformi vladina kancelarija za sa saradnju sa Moskvom. Konačno, postoji partija koja zastupa interese nacionalnih manjina u čijem nazivu figurira Rusija. Sada samo ostaje da se vidi, kada će se mimo evrointegracija, borbe protiv korupcije i nezaposlenosti, i u nastupima ostalih političkih aktera Srbije naći i „kremaljska tema“.

Ipak, javlja se pitanje: da li će proruska retorika srbskih političkih snaga ostati „stvar za sebe“, ili.... Naši sagovornici danas su istoričar Modest Kolerov i politikolog iz Beograda, prof. Dejan Vuk Stanković:

Prema Vašem mišljenju, da li će na parlamentarnim izborima u martu „ruskoj temi“ biti posvećeno posebno, važno mesto?

Dejan Vuk Stanković:  Rusija će biti svakako značajna tema na izborima. Ne centralna, ali značajna, pošto u srbskom biračkom telu Rusija figurira kao najpoželjniji politički, ekonomski i uopšte strateški partner za 80% stanovništva. Zbog toga političke partije koje traže podršku građana za svoju politiku nikako neće Rusiju posmatrati negativno. Postoje stranke koje su otvoreno proruske. Evroreformske stranke jesu opredeljeni za EU, ali oni nikada, sem možda u pojedinim situacijama, neće voditi antirusku propagandu zato što, prosto u biračkom telu za tako nešto ne postoji nikakva vrsta raspoloženja. Istovremeno stranke sadašnje vlasti nikako ne smeju da odbace ruski činilac kao značajan ne samo u kampanji već i u budućem vođenju politike.

Modest Kolerov: Trebalo bi razlikovati političku praksu i političku retoriku. Rusija u srbskom poimanju zauzima tradicionalno važnu poziciju. Ali, preovlađujuća politička praksa tokom poslednjih godina, svodi Rusiju na, da tako kažem, tek donatora u ekonomskoj sferi. To je povezano, pre svega sa tim što su političari, koji su sada „za kormilom“, ka vlasti išli sa proruskim sloganima, ali su se na kraju okrenuli i to po „kratkom postupku“ ka evrointegracijama. Osnovne, ključne funkcije su bile dodeljene „evropejcima“ a savetničke- već dokazanim američkim đacima.

Gospodine Kolerov, pisali ste o tome da će veoma veliki deo odgovornosti za kosovsku politiku Beograda, možda naknadno biti prebačen na Rusiju, koja dosledno podržava srpsku stranu. Kakav je, po Vašem mišljenju, mogući razvoj situacije?

Modest Kolerov: Nezavisnost Kosova priznaje već sadašnja generacija srbskih političara, ako bude ostala ovakva administracija u Beogradu, daljih sumnji nema. Rusija mora dostupnim političkim i diplomatskim sredstvima da objasni, kako se ona prema tome odnosi. I izjava Patrijarha Kirila (o nedovoljonoj principijelnost rukovodstva Srbije) potpuno jasno na to ukazuje. Ipak, to nije dovoljno za nekakvu masovnu spoznaju. Praktično, pitanje o nezavisnosti je rešeno. Posle agresije NATO, po mom mišljenju, pitanje je ostalo isključivo o podeli Kosova, kako bi srbski deo bio zaštićen od kriminalne albanizacije. Beograd to nije učinio, građani su bili prepušteni tom kriminalnom režimu, koji je, kako tvrdi Karla del Ponte, pratila trgovina ljudskim organima. Srbija je (za vreme Borisa Tadića) učinila sve kako bi maksimalno odstranila Rusiju od kosovskog procesa i u sadašnjoj situaciji, ruska veća aktivnost povodom ovog pitanja bila bi gotovo smešna. Rusija bi ispala veći katolik od pape.

Dejana Vuk Stankovića: Rusija tu nema čak ni indirektne odgovornosti. Niti je Rusija pisala Briselski sporazum niti sedela za pregovaračkim stolom kada se o njemu pregovaralo. Rusija je u krajnjoj liniji svojim glasom sprečila priznanje Kosova u SB UN. Prosto Rusija ima više varijanti u odnosu na kosovsku politiku Beograda. Ukoliko Beograd želi da ima čvrst stav u odbrani Kosova i neku vrstu otvorene političke konfrontacije prema Briselu i Vašingtonu, Rusija bi to podržala. Ukoliko je Beograd spreman na kooperaciju, odnosno ukoliko Beograd stavlja Kosovo u širi kontekst evropskih intergracija, Rusija tu opet ne može ništa drugo da kaže nego da konstatuje da je Srbija promenila politiku prema Kosovu u odnosu na 2008. godinu i da se prema tome realistično postavi. Teško da neko može Rusiji da prigovori za Briselski sporazum, a da to zvuči smisleno. Osim, ukoliko, naravno, neko krajnje nerealno ne misli da Rusi po pitanju Kosova treba da budu više Srbi nego što su to Srbi. Prosto Briselski sporazum je u ovom trenutku proizvod političke konstelacije u Evropi i proizvod nekog faktičkog stanja koje važi na Kosovu. U ovom trenutku je teško zamisliti neki drugi sporazum koji bi bio na pregovaračkom stolu.

Dobro, kao što se pitanje Kosova nalazi u kontekstu evrointegracija Srbije, tako i ekonomski odnosi Rusije i Srbije u nekom stepenu postoje, pre svega u kontekstu energetike. Pitanje je, dakle, kako vi vidite budućnost ovih veza, kako će se one odraziti na neke druge oblasti?

Modest Kolerov: Poslovno ili korporativno učešće Rusije, van njenih granica nosi isključivo ekonomski karakter i nema nikakve političke, čak ni društvene posledice. Ruski biznis u inostranstvu principijelno nema patriotski karakter, ne zato što on tako hoće ili ne, već zato što je takva praksa.

Dejan Vuk Stanković: Naravno, svaki kapital je dobrodošao, dobrodošao je i ruski. U krajnjoj liniji, NIS je najuspešnija kompanija u ovom delu Evrope. Ja mislim da postoji prostor za saradnju, ali taj prostor je na izvestan način posredovan i određenim političkim odlukama, koje Srbija treba da donese po pitanju svoje strateške orijentacije. Ali tih političkih odluka nema i Srbija ili čeka strpljivo investicije iz Zapadne Evrope ili negde pomalo na čudan način traži partnere u arapskom svetu, pokušavajući da se, verovatno, nadoveže na želju arapskih zemalja da imaju ekspanziju ka Evropi. Lično mislim da bi Rusija mogla da pomogne u nekoj eventualnoj reindustrijalizaciji Srbije, ali čini mi se da sa Rusijom takvu vrstu sporazuma možete da napravite na nekom širem političkom nivou i verovatno bi to podrazumevalo jednu vrstu distancije u odnosu na put evroatlantskih integracija. Prosto ne verujem da bi Rusija imala ikakav razlog da politički podržava i ekonomski sponzoriše zemlju koja kuca na vrata Evrope, a prethodno kuca na vrata NATO-a, jer da se ne lažemo, ulazak u EU je sigurno posredovan bliskim odnosima, ako ne i članstvom u NATO-u, što je za Rusiju, pretpostavljam, neprihvatljivo.

Timur Blohin,