Dragan Tomić: Vrh,brate!

 

Ono što je potreslo moju majku, jeste to da pošto se tura planinarenja završila, ona je krenula kod lokalnih seljaka po jaja, rakiju, kajmak ili šta god. Ono što je zatekla u dvorištu je bio prizor od dve devojčice, koje se igraju sa krpenom loptom, bosonoge. Kada je ušla u dvorište, deca su se okupila oko svoje majke i sa očima veličine teniske loptice, iščekivala kesicu bombona i radosno tapšala ručicama kada je moja majka uz kesicu bombona dala po 200 dinara svakoj. Kupila je od te porodice rakije i sira za 500 i dobila 12 jaja za džabe kao poklon. Malene devojčice su se oduševile sa 200 dinara uz komentar da je to puno para, dok su sedele na drvenom krevetu sa pocepanim čarapama na nogama.
 

 

Sledećeg dana, vraćajući se sa posla, sedeo sam u polu raspalom autobusu GSP-a koji imao nove Džilasove bus plus “aplikacije” u vidu čitača kartica. Autobus, koji je poslednji remont imao pre 10 godina, obogaćen je Evropski bolje svima a naročito DS-u, vozio je sporo i mirisao na dizel. Kao da se vozite u bloku motora a ne u kabini. No to nije omelo dve 12 godišnjakinje, da me uguše svojim parfemima i gotovo neurotično – histeričnim brbljanjem. Ipak, ne puko laprdanje, već ono što je izlazilo iz njihovih usta je to od čega mi se prevrnuo stomak.

Naime, već sa 12 godina, jedna od njih je zaključila kako će biti jako teško da do 25 stekne apartman sa plafonima od 3.20 i kućnim bazenom i da stoga ona već sada počinje da razmišlja kako da do apartmana dođe.

Ona neće ni da traži posao od 300 evra, to je za nju malo, neće čak ni posao od 2000 evra jer će joj to oduzeti 30 godina života za jednosoban stan od 55 kvadrata gde će da se gura sa decom kad prolazi kroz hodnik i čeka na slobodnu VC šolju.

 

 

Sa 12 godina se razmišlja o načinu da se živi u stanu sa bazenom koji košta 3 miliona evra. Beograd.

 

Hteo sam da se okrenem i da joj kažem da ako to želi, ona već sada mora da prođe kroz 540 plastičnih operacija, botoksa i silikon implanta i da se momentalno uputi ka splavoma da nekog Šarićevog saradnika koji će joj (možda) to i obezbediti. Da sam to uradio, ovog teksta verovatno ne bi ni bilo jer bih brzinom kakvu poznaje samo pravna država Srbija bio u pritvorskoj jedinici Centralnog Zatvora, pod optužbom za pedofiliju, sodomiju,monogamiju, i ostale proizvode Evropske Srbije ili bi me pravovernici poslali u neki podrum manastira da se pročistim od prelesti. Uz redovne batine normalno. Hrišćanski je, i “gradžanski je”.

 

Deca na Goču ni ne shvataju koliko su srećna i koliko mnogo imaju. Da su bogatija od ove dve prolupale starlete u pokušaju i u nastanku. Srećan sam zbog toga što se ta deca igraju krpenom loptom a ne bleje po fejsu i što ne jedu paštetu koja meso ima samo na nalepnici.  Ono što me pak užasava, jeste da će da odrastu i da odluče da se spuste sa Goča.

 

Zamrzeće Goč sigurno, jer im nije pružio Mek i Fejs. I ta krpena lopta postaće simbol bede u kojoj su živele. Zakleće se da se njihova deca nikada neće igrati sa krpenom loptom, već sa nekom koja košta minimum 100 evra. I da nikad neće nositi pocepane čarape. I učiniće sve da svojoj deci obezbede bolje.

 

Problem leži u tome što svaka porodica na Goču ima minimum troje dece, dok u Beogradu maksimum je jedno. A jedno je jer su ova tri pojedena od strane lopte od 100 evra. Zato što roditelji svoje iskustvo, u susretu sa novim, doživljavaju kao traumu i teže da je isprave tako što žive kroz decu. Ja nisam imao, zato moje dete mora da ima.

 

Šta, bre, koji kurac nisi imao? Jel si imao loptu? Jesi. Jesi se igrao sa njom? Jesi. Pa šta onda sereš!? Kakve jebene veze ima da li je lopta od krpe ili od plastike, bitno je da se ti sa njom zabavljaš i da se igraš sa svojom sestrom, bratom, drugarima. Ne igraš se sa loptom, već sa drugim čovekom, lopta je samo sredstvo a ne cilj. I ta krpenjača je sto puta vrednija od plastične, jer prvo – napravljena je od tvog roditelja, ti znaš da je napravljena, ti znaš kako se pravi, stoga ti znaš njenu tajnu nastanka. Znaš da ti ju je napravio roditelj jel te VOLI. A to plastika nikada ne može da da, ni da košta 1000 evra. Nije isto kupiti i napraviti.

 

Ultimativno, dve starlete u nastanku jesu generacija koja će za par godina steći pravo glasa. Kada se to učini, njihov mozak sa promenjenom svesti, izglasaće priznavanje Kosova kao države.

Onog momenta kada se to desi i kada granica više ne bude bila administrativna, Šiptari će doći po drva, ovce, krave i roblje na Goč, gde će pobiti porodice ove dve devojčice i njih prodati u belo roblje.

 

Starlete će za to vreme brčkati svoje silikone u apartmanu negde na Dorčolu i živeti svetski. Vrh brate!