Korupcioni hibrid kapitalizma i socijalizma u Severnoj Koreji

Korupcija je zlo. Ova, činilo bi se nesumnjiva istina prestaje da se čini takvom prilikom upoznavanja sa savremenom situacijom u Severnoj Koreji.

Pošto je početkom 90-ih u Severnoj Koreji krahirao državni socijalistički sistem koji je stvorio Kim Il Sung, smenila ga je mešovita privatno-državna ekonomija. Prihode od tržišne delatnosti sada dobija većina stanovnika Severne Koreje. Ipak, tržišni sektor ostaje nelegalan, a delatnost ljudi koji u njemu rade protivzakonita.

Između ostalog mnogi stanovnici Severne Koreje rade na privatnim poljima. Sa tačke gledišta formalnog severnokorejskog zakonodavstva, ovakva delatnost je nezakonita.

Severnokorejci kupuju i prodaju na tržištu mnogo toga što je sa formalne tačke gledišta zabranjeno za prodaju. Dovoljno je reći da pirinač i kukuruz, kao i druge žitarice, ne podležu slobodnoj prodaji u Koreji. Ali ovu zabranu već 20 godina svi ignorišu.

Severnokrejci aktivno putuju po zemlji, ne brinu se previše imaju li dozvolu za putovanje. Formalno za izlazak van granica svog grada ili sreza svako treba da ima dozvolu lokalnih vlasti.

Sve to moguće je u prvom redu zato što su činovnici spremni da ignorišu kršenje zakonodavstva. U nekim slučajevima oni zatvaraju oči na protivpravnu delatnost jednostavo zbog svoje simpatije prema ljudima. Na pijaci policajac može da se sažali na prodavačicu kuvanog kukuruza, mada takva trgovina ostaje nezakonita.

Ipak u većini slučajeva činovnice pokreće korist. Od počekta 90-ih u Severnoj Koreji se pojavila paradoksalna situacija: zakonodavstvo je ostalo isto kao 60-ih i 70-ih godina, za vreme družavno-socijalističke ekonomije. Sa druge strane, i ekonomija i društvo su se promenili radikalno. Zbog političkih razloga vlasti ne žele da priznaju promene koje se dešavaju i zato očigledno zastarele instrukcije ostaju na snazi.

Za činovnike ova sitaucija stvara uslove za bogaćenje. Činovnik uvek može da ignoriše kršenje očigledno preživele instrukcije, ako je prekršilac spreman da mu zahvali. Činilo bi se da je to bezobrazluk. Ipak lako je zamisliti šta bi se desilo sa Severnom Korejom kada policijaci ne bi uzimali mito, već bi usrdno sprovodili zastarele, u mnogim slučajevima iriacionalne zakone. Na primer, kada bi zabranjivali trgovinu žitaricama, mogla bi da zavlada glad, jer država nije u stanju da osigura normalno funkcionisanje sistema kartica.

Do isto tako katastrofalnih posledica dovelo bi obavezno poštavanje zabrane slobodnog putovanja po zemlji. Bez njih nemoguće je normalno funkcionisanje ekonomije, koja je u mnogome postala tržišna.

Zato se može reći da korupcija u Severnoj Koreji delimično je pozitivni faktor. Zahvaljujući spremnosti činovnika da uzimaju mito značajni deo stanovništva može da ignoriše besmislene zakone i da nalazi sredstva za egzistenciju.

Korupcija je postala navika većine severnokorejskih činovnika. Društvo je takođe prihvata kao prirodno stanje. Ipak svetska praksa pokazuje da zemlje gde je mito obična stvar neizbežno se suočavaju sa teškoćama.

Ostaje da se nadamo da će se pre ili kasnije severnokorejsko zakonodavstvo promeniti, da će mnoge od zastarelih i apsurdnih zabrana biti ukinute, i potreba davanja mita severnokorejskim činovnicima će nestati.

Andrej Ljanjkov,