Evropski sadizam, srbski mazohizam i druge nastranosti

Najnovije izjave zvaničnih predstavnika Evropske unije u Beogradu na jasan način pokazuju da Brisel sa sadističkim užitkom povećava zahteve od Srbije za obećani ulazak u tu nedosanjanu organizaciju, dok sa druge strane uporno nastojanje Srbije da ih po svaku cenu ispuni – predstavlja klasičan oblik mazohizma.

Dakle, pogledajmo izbliza taj nastrani odnos. Jedan od poslednjih primera za to je izjava zamenika šefa delegacije EU u Srbiji Oskara Benedikta, koji je rekao da se od Srbije očekuje „da se progresivno pridružuje deklaracijama i odlukama koje se donose na nivou Evropske unije”, a to znači obavezu usaglašavanja Srbije sa zajedničkom spoljnom politikom Evropske unije, kao na primer u slučaju dešavanja u Ukrajini, gde se od Beograda očekuje osuda Rusije i drastično kvarenje odnosa sa njom, i to razume se - na štetu srbskih interesa.

Istovremeno je i sam šef delegacije Evropske unije u Beogradu Majkl Devenport, koristeći izlizane parole, ocenio da Srbija ima „istorijski jedinstvenu priliku da se transformiše u moderno i bogato društvo ulaskom u Evropsku uniju“. Međutim, bilo bi dobro da se osvrnemo na neke najnovije činjenice koje po principu analogije demantuju takvu mogućnost i govore nešto sasvim suprotno. Naime, pobeda partije Siriza u Grčkoj na proteklim izborima za Evropski parlament, usledila je kao odgovor naših balkanskih suseda na drastično siromašenje građana u toj zemlji, a koliki duboki očaj i beznađe su zahvatili Grčku, najbolji svedoči podatak da su britanski naučnici sa Univerziteta Portsmaut dokazali da je povećanje samoubistava Grka direktno povezano sa tamošnjom recesijom, povećanjem nezaposlenosti, te smanjenjem plata i penzija u toj državi, koja je po mnogo čemu uporediva sa Srbijom.

Štaviše, da su prilično male šanse Srbije da se „ulaskom u Evropsku uniju transformiše u moderno i bogato društvo“, kako to sa lakoćom obećava predstavnik Brisela u Beogradu, dokazuje i pisanje nemačkog časopisa Di Velt („Die Welt“), u kome se navodi činjenica da skoro polovina svih porodica u Evropskoj uniji ne može sebi da priušti putovanje na odmor zbog nedostatka novca, što je podatak koji se nikako ne uklapa u srpsku percepciju bogate i razmažene Evrope. Još preciznije rečeno, to znači da bukvalno većina porodica u Italiji i Grčkoj ostaje kod kuće za godišnji odmor, a slična je situacija i u Španiji i mnogim drugim zemljama, pa čak i u Nemačkoj, jednoj od najbogatijih zemalja na Starom kontinentu, gde jednu četvrtinu čine upravo takve porodice koje muči besparica.

Prema tome, postavlja se pitanje kome se može više verovati – olako izrečenim obećanjima o slatkom životu koji nas navodno čeka „odmah iza ugla“ u Evropskoj uniji, samo ako se dovoljno strpimo nekoliko decenija u čekaonici, ili ovim malopre navedenim primerima evropskog siromašenja koje pominju britanski naučnici i nemački časopis? Dakle, ako opstane težnja za zadovoljavanjem Brisela i pored sadizma kojim evrobirokrate nagovaraju Srbe da se na sopstvenu štetu odreknu svojih ekonomsko-političkih interesa u vidu saradnje sa Rusijom, i da se u statusu večitog kandidata za članstvo bespogovorno „pridruže odlukama koje se donose na nivou cele Evropske unije“, onda se može govoriti isključivo o srbskom mazohizmu u svom najiskvarenijem obliku. A to se već može kvalifikovati kao ozbiljna nastranost.

Ratko Paić,