Naučnici pomišljaju da gljive možda imaju razum

Šta su to pečurke i ostale gljive? One kombinuju svojstva biljaka i životinja, insekte pretvaraju u „zombije” i deluju na mozak čoveka. Bez gljiva ne može da postoji većina ekoloških sistema u svetu. A neki naučnici smatraju da ti organizmi imaju razum. Ali, da li je to tako u stvarnosti?
        
Gljive su bile među prvim živim organizmima koji su se pojavili na našoj planeti. Preživele sve kataklizme Zemlje i uspele da opstanu u uslovima ekstremnih temperatura i radijacije.
        
Gljive ne pripadaju ni biljkama ni životinjama, ali poseduju svojstva i jednih i drugih. Nauka još uvek nije do kraja proučila te organizme, a mnogi naučnici smatraju da gljive poseduju razum –drugačije se neke karakteristike njihovog „ponašanja” ne mogu objasniti.
       
 Krajem XX veka naučnici su izdvojili gljive u posebno carstvo (pre toga su ubrajane u biljke).

                                                         Nevidljivi svet
        
Simpatični vrganj i palčac sa živim šeširićima samo su vrh „ledenog brega”. Ispod zemlje je čitav gljivarnik (naučno – micelijum) – gusta mreža tankih niti koja može da se prostire na rastojanja do 35 kilometara. Upravo ona i čini osnovni organizam pečuraka, dok je izdanak koji se nalazi na površini potreban samo za rasprostiranje spora.
        
Sve paučinaste niti micelijuma međusobno su nezavisne i ako jedna od njih iz nekog razloga nestane na njenom mestu odmah se pojavljuje nova. Naučnici su uspeli da dokažu da razni delovi gljivarnika međusobno mogu da razmenjuju informacije.
        
Ipak, najčudnije je to što spoljašnji izgled micelijuma u potpunosti odgovara grafičkom prikazu mreže Interneta.

Poznati mikolog Pol Stemec (mikologija – nauka koja proučava pečurke) izneo je smelu pretpostavku da je „osnovni model interneta postojao u svim vremenima samo što se krio ispod zemlje”.      

                                                Postoji li kolektivni razum?
        
Tokom 90.-ih godina prošlog veka ideja o kolektivnom razumu gljiva sve više je izazivala interesovanje naučnika. Deset godina kasnije, 2000., izvedeni su eksperimenti čiji je rezultat potresao naučne krugove.
        
Japanski biolog i fizičar Tošijuki Nikagaki organizovao je seriju zanimljivih ogleda.
        
Uzeo je lavirint pomoću kojeg se proverava pamćenje i inteligencija laboratorijskih pacova i pored jednog ulaza stavio žutu plesnivu gljivu, a kod izlaza – kocku šećera.
        
Gljiva Physarumpolycephalum (naučni naziv) precizno vođena mirisom „slatkog” - odmah je pustila niti u potragu za hranom. Na svim ograncima lavirinta niti su se razdvajale. Čim je neka od njih dospevala u slepu ulicu, okretala se i dalje bez greške sledila „maršrutu” uspešnijeg izdanka. Predveče istog dana pečurka je stigla do šećera.
        
U sledećoj fazi eksperimenta naučnik je uzeo izdanak Physarumpolycephalum (one iste koju je koristio u prethodnom ogledu) i stavio je kod ulaza u identičan lavirint. Pored izlaza stavio je šećer. Ovoga puta gljiva je ispustila samo dve niti: jedna je momentalno našla pravi put do poslastice, a druga se podigla na „plafon” lavirinta i direktno stigla do šećera!
        
U svom trećem eksperimentu, Nikagaki stavio je pečurku na kartu Japana, na mesto gde je bio označen Tokio, a dalje je poređao komadiće namirnica na tačke koje su odgovarale osnovnim gradovima u zemlji.
        
Ono što se zatim desilo ničim se nije moglo objasniti: kada je gljiva pustila niti prema hrani njena mreža je praktično sa stoprocentnom preciznošću ponovila kartu železničkih pruga Japana! Odnosno, taj neispitani organizam je za nekoliko sati uradio onaj isti posao kojim su se decenijama bavili profesionalni inženjeri za izgradnju puteva!
U vlasti pečuraka
         
Naučnici su primetili da mravi iz porodice Megaloponerafoetens ponekad biraju veoma čudnu sudbinu: penju se na vrh drveta i bukvalno razbijaju glavu o njegovu koru.
        
Koliko god da je čudno, gljive su uzrok takvog masovnog suicida, konkretno Ophiocordycepsunilateralis - gljiva koju su naučnici nazvali „zombi”.
        
Zajedno sa hranom njene čestice dospevaju u probavni sistem mrava i bukvalno osvajaju njegov mozak. Mrav kreće na dug put (on obično ne savlada takvo rastojanje) da bi našao određenu biljku zajedno sa određenim nivoom vlage. Tamo se ovaj insekt penje na list koji se po pravilu nalazi na visini od 30 do 50 santimetara od zemlje i umire iscrpljen od dugog puta i gladi. Nakon dve nedelje iz njegove glave pojavljuje se gljiva koja rasprostire svoje spore.

                             

Poznato je da postoje gljive koje mogu da utiču i na ljudski mozak. One mogu da izazovu auditorne i vizuelne halucinacije, paniku, očajanje i strah.

                Mi o njima malo znamo, a one poseduju znanja koja su nama nedostupna
       
 Prema proceni naučnika, na našoj planeti postoji nekoliko miliona vrsta gljiva od kojih je veći deo malo ili uopšte nije proučen.
        
Još uvek ne znamo zašto neke gljive izaberu mesto pored panja, druge rastu samo u močvari. Takođe je još uvek zagonetka zašto u okviru istog micelijuma gljiva može da izraste na površini za dva dana ili za dvadeset godina.
        
Nije poznat ni uzrok nastajanja „”vilinskih krugova” – tako se u Staroj Rusiji nazivao opseg po čijoj liniji su uvek rasle gljive istog micelijuma.

      

U nekim oblastima ovi organizmi poseduju veće „tehnologije” od nas. Na primer, nakon boravka u šumama Amazonije dva biologa sa Jejlskog univerziteta  otkrila su gljive koje mogu da razlažu plastiku.
        
Jedan od tih naučnika pokušao je da Pestalotiopsismicrospora gaji u plastičnoj čaši - dok je gljiva nije pojela. I to uprkos činjenici da čovečanstvo još uvek nije otkrilo tehnologije koje mogu ostvariti ekološki čistu primenu plastike!
        
Postoje i druge gljive: neke se hrane isključivo produktima koji su kontaminirani radijacijom, a neke se razmnožavaju i žive u kosmosu gde nema atmosfere niti išta živo…

                                                    Bez njih mi nemamo kud
        
U uređenju naše prirode gljivama je namenjena ključna uloga: upravo one se bave razlaganjem biomase (mrtvih biljaka i životinja) i njihovom preradom u obično tle. Gljive ulaze u simbiozu sa većinom poznatih biljaka: na primer, breza i vrganj jednostavno ne mogu da postoje odvojeno jedno od drugog.
        
Čovek koristi gljive u razne svrhe, počev od primene u ishrani i završavajući sa medicinom. Ali, istovremeno upravo ti organizmi najčešće izazivaju bolesti u našem telu. Da li je moguće da nisu ljudi, nego gljive vlasnici prirode?