Emir Kusturica i festival omladinskog dokumentarnog filma 12 duhovnih veza

U Višegradu je završen debitantski filmski festival omladinskog dokumentarnog filma 12 duhovnih veza, u organizaciji ruskog obrazovnog projekta Mreža, uz podršku poznatog režisera Emira Kusturice. Sastanak sa doajenom je i bila najlogičnija supernagrada za pobednike, koji su predstavili svoje neizmišljene priče koje ilustruju takve koncepte kao što su porodica, velikodušnost, narod.

Kusturicu smo čekali četiri sata, pre toga proputovavši pet iz Višegrada do Trebinja, gde on snima novi film. I dočekali smo – umornog, osmehnutog, samokritičnog – „živim sa iluzijom da radim nešto dobro“. Skoro u hodu pozdravivši mlade ruske kolege po samoubistvu (zato što, smatra majstor, snimanje filmova liči na taj postupak), balkanski režiser je izložio stvaralački program: potrebna je velika ideja i spremnost na prljavi posao, ne može se lagati samom sebi, zato što i tako većina filmova sada se snima ne radi umetnosti, već radi propagande. Podsetio je na to da je azbuku osvajao gledajući radove sovjetskih klasika – od Dovženka do Tarkovskog, odao je priznanje i prijatelju Mihalkovu.

Osećalo se da se gospodin Kusturica odvojio direktno „od proizvodnje“, detalji koje obrađuje sasvim su sveži – Sada snimam svoj 11. film i osećam se kao da nikada to nisam radio, ne verujem kada mi kažu da je dubl dobro snimljen.

- Zapravo, kadrovi se rade jedan za drugim, da bi se popravio kvalitet. Danas sam snimao jedan kadar 45 puta. Pošto je jedna zmija trebala da dođe na jedan kamen, a ja sam jahao na magarcu i trebalo je da se okrenem oko te zmije. Bilo je potrebno 4 sata da se to napravi. Vrlo često mislim da je za film bolje biti tvrdoglav nego talentovan. Šalim se, naravno...

Novi film će se zvati Na mlečnom putu, i o čemu je on Kustrica je objasnio u duhu umetnika koga mole da iznese čuvene „stvaralačke planove“. Film se deli na tri dela: prvi je o čoveku, zmiji i ženi, drugi je posvećen tome kao se čovek zauljubio u ženu i kako mu je zmija spasila život. U trećem čovek postaje monah. „I nažalost, sve to sam uzeo na sebe.“



Pobednici festivala 12 duhovnih veza pitali su za Holivud kao fabriku proizvodnje „američkog sna“. Pitali su da li je Kusturica spreman da stane na čelo procesa snimanja „propagandnog slovenskog filma“. Ispostavilo se da nije, doajen više voli da bude Robinzon, dobro je što je i dva svoja kulturna centra već izgradio.

- Ali bih znao da napravim utopijsku sliku sveta. Holivud je bio centar svetskog idealizma 40-tih i 50-tih godina prošlog veka. Taj idealizam je danas nestao. A holivudski filmovi su potpuno besmisleni. Nažalost i u Rusiji imitiraju Holivud. Kad dođem u Moskvu, svaki put gledam bilborde i gledam najružnije i najgore filmove. Postoji zakon i snaga tržišta i pod njim padaju svi idealizmi. Moj odgovor je Andrićgrad i Mećavnik. To su primeri moje vlastite utopije. Propagandne mašine traže čitave države. Čovek može da uradi- ono što može da uradi.

Kustirici su postavljali i pitanja lingvističkog karaktera, pošto je režiser uveo novi termin za nauku – „politički jezik“, kada se govori o bošnjačkom („a ja govorim i pišem srbski“). I naravno, nije moglo bez politike. Odgovarajući napitanje dopisnika agencije Rosija sevodnja o situaciji u Ukrajini, Emir Kusturica je primetio:

- To je samo nastavak iste priče koju je doživela Jugoslavija. Kada se Jugoslavija raspadala, svi su govorili da je Milošević kriv za taj raspad, zaboravili su da je Džordž Buš još 1991. godine rekao da će Amerika da pravi diplomatske odnose samo sa onim državama koje se otcepe od Jugoslavije, a onda smo 4 godine slušali propagandu o tome kako je Milošević rasturio Jugoslaviju.

Pobednicima konkursa 12 duhovnih veza Kusturica je obećao da kada naredne godine u Andrićgradu proradi akademija filmske umetnosti, mladi režiseri će moći da posećuju seminare. Posle toga je majstor radio kao Deda Mraz naopačke, primajući poklone, i povukao se isto tako učtivo kao što se i pojavio. Verovatno predosećajući sutrašnju trvroglavnost magarca i nepopustljivost zmije na putu ka Mlečnom putu.

Timur Blohin,